Vino i tako to…
…je ime prodavnice vina u Novom Sadu. A zašto je to naslov ovog posta videćete iz nastavka. Glavni junak moje priče je vino, što opravdava prvi deo naslova, a drugi deo („tako to”) je sve ostalo što proizilazi iz suživota u zajednici gde je vino gazda i domaćin…
Ima jedan grad u Mađarskoj, zove se Seksard (Szekszárd). Mnogi kažu da je to jako smešno ime i kada ga čuju prvo se smeju otprilike pola sata, pa onda opet dobijaju napade smeha kada ga se ponovo sete. Tako je u početku…
Ja često odlazim u taj grad i mogu reći da sam ga baš zavolela. Čak mi ni njegovo ime nije više smešno, skroz sam se navikla. Takav grad nisam do sada videla, liči mi na neko ostrvo među vinogradima kao strogim čuvarima gradskog jezgra.
U Seksardu je sve u skladu, vinogradi, vinski podrumi, ljudi. Ništa ne odudara, ni od prirode ni od blage ljudske naravi. Iako se uglavnom više oslanjam na doživljaj nego na pisane podatke, pročitala sam da su vinovu lozu ovde prvo posadili Kelti, kažu još pre oko dve hiljade godina. Ideja im je bila dobra i izgleda da su bili vešti u proceni terena i klime, tako da se tradicija uzgoja vinske loze ovde nikada nije prekidala. Mađari su, s poštovanjem prema prethodnicima, nastavili s onim što je dobro, a što se kaže „što valja, ne treba menjati“. I to je istina.
Kada prvi put dođete u ovaj region vina, bez ikakvog pojma o njemu, ostaćete zapanjeni, baš kao ja prvi put. Postavljaćete sebi pitanja „Kako od ranije ne znam za ovu lepotu? Kako je moguće da je tako blizu nas, a da mi nije poznato?“ Čudno je to sa ovim gradom, osećate neki fini smiraj koji vam poručuje da ste na pravom mestu u pravom trenutku. Miris hrane, lica ljudi, sve je kako treba da bude – jednostavno i blisko. A vino je, kao i narod što ga pravi – jednostavno, s merom, čisto, sa diskretnim tonovima.
Vinogradi su svuda, upijaju sunce i rađaju kaberne sovinjon, kaberne fran, frankovku, merlo i kadarku. Kadarka je zaštitni znak seksardskog vinskog regiona i kažu da je ovde najbolja. Postoji i ulica, stara, sa njenim imenom. Ali iako je tradicija vina sveprisutna, i ona se promoviše s merom, ništa se ne nameće i ne odudara od smirenosti atmosfere.
Mnoge stvari su u Seksardu daleko od prvog pogleda, morate tragati, pratiti instinkt (i mirise finog mađarskog ciganj-pečenja) i kada ugledate oval sa seckanim mesom i povrćem a iza njega nasmejanog kuvara (često sa brkovima) znate da ste stigli na odredište. Poručite jednu frankovku ili kadarku, zabodite viljušku u šareni jestivi prizor na tanjiru, i eto vam jednog vašeg novog mesta.
U Seksardu postoji i festival posvećen grožđu i vinu. Znam za neke takve festivale i davno sam prestala da ih posećujem zbog lošeg iskustva – neopisive gužve, jeftinog vina koje se tada iznosi i hrane sumnjivog kvaliteta. Sa tom skepsom sam krenula i na ovaj festival, ali sam ostala potpuno razoružana – ovde se poslužuje najfinije vino, jer je stvar prestiža proizvođača kako će se predstaviti, ljudi su svečani, doterani, pijuckaju vina i šetaju gradom koji je tada veseo i uparađen kao neka gospodska, smerna mlada.
Hrana se priprema i služi samo na jednom mestu, i tu se nalaze najfiniji mađarski specijaliteti koje možete degustirati uz zvuke mađarskih violinista – možete posle i zapevati, zaplesati ili samo sedeti i sve upijati očima uz svoju porciju preukusne bakonj piletine (bakonyi csirkemell).
