Večiti plan B

Umesto u Toskanu idemo na Zlatibor. Neočekivani splet okolnosti koji je doveo do toga da se dugo planirano putovanje iz snova pomeri do daljnjeg. Ostvaruje se Plan B, to je onaj plan o kojem nikada ne želiš da razmišljaš, koji je tu eto tako, radi sigurnosti, kao neka eventualna mogućnost ili više ne-daj-bože-da-se-ostvari plan. Iako čujem da mnogi imaju taj Plan B za razne opcije u životu, ne znam da se nekada nekome on i ostvario.

Plan B se, čini mi se, ostvaruje uvek meni i to svaki put u vezi sa Zlatiborom, kao po nekom pravilu koje glasi “Kadgod se Zlatibor pojavi kao Plan B on automatski postaje Plan A”.

Ne znam pravi razlog, ali Zlatibor mi je uvek bio plan B, nažalost. Teško priznajem, ali je tako. I kako sam već rekla, taj „za svaki slučaj“ plan postane moja realnost. Kada se to desi, najpre se razočaram, kao da sam dobila neki poklon za rođendan koji nije za baciti, ali nije ni nešto čime bih se oduševila i bila srećna. I pored ove moje nazovimo oholosti, taj Zlatibor mi nikada nije zamerao. I uvek se trudio da bude lepši i interesantniji, znajući da kao plan B mora da se dokaže. I bivao mi je sve lepši dok je iz rukava svaki put vadio svoje adute i dok me konačno nije ubedio da i on nekada može da bude Plan A.

Ja imam filter za posmatranje sveta, kako bi Nevena rekla volim da nosim roza naočare kadgod mogu. Nekada to nije dobro jer tolerišem i opravdavam stvari koje ne bih trebala, ali češće je ipak dobro zato što mogu da se oduševim i najprostijim stvarima. E tako sam se oduševila i na Zlatiboru, ali i dalje ne znam da li sam tada stavila roza naočare ili bih se inače stvarno oduševila restoranom u Sirogojnu koji na meniju ima samo nekoliko stvari, a među njima i savršenu heljdopitu koja izgleda kao doboš torta. Taj pozitivni impuls se brzo proširio na sve i obuhvatio čak i konobara koji je možda malo grub i neotesan, ali ima neki šarm čoveka sa planine. Musaka od koprive pomešana sa kiselim mlekom iz zemljane posude je bila najbolji spoj jednostavnih ukusa, a rakija i kafa su baš bile posebne, ukus pravi domaćinski. Ali opet kažem ne znam, možda to i nije tako – možda su za sve krive roza naočare.

I ljudi Zlatiborci su bili baš kako treba. Iako se može činiti da je Zlatibor preizgrađena i premodernizovana planina, verujte da još postoje ljudi u zaseocima koji gaje svoje životinje i koji se iznenade kada zastanete pored njihove kuće gde se i dalje vidi način života starih žitelja ove planine. Nenaviknuti i neopterećeni turizmom čuvaju neku čistoću i ponos, kao i zadovoljstvo da sve pokažu – kuću sa okućnicom, sve voćke koje su posadili, kao i mesto gde prave sir i kajmak. I znam da ti trenuci nisu filtrirani roze filterom, to je iskrenost bez nameštanja, pravi život i svakodnevica običnih ljudi ponosnih na svoj dom i planinu sa koje potiču. U potrazi za tim trenucima vraćam se ponovo na Zlatibor, koji će ovog puta sigurna sam biti Plan A.