Uvek prvi put

„Baš sam loše spavala“, kaže mi Nevena kada smo se probudile u Peđinom stanu u Beogradu, na dan Gozbe, „razmišljala sam o tome da li će se gostima svideti pasta i da li smo dobro osmislile meni“. Laknulo mi je kad je to rekla, jer sam i ja imala slične misli noć uoči Gozbe. „Da li će gosti voleti mesne kuglice sa bademom i brusnicama jednako kao mi koji smo ih probali i pripremili? Nadam se da će biti dobra kombinacija sa vinom.“ – razmišljam noć pred Gozbu, kad bih već uveliko trebala da spavam. Iako uvek dugo i detaljno planiramo meni, isprobavamo sve pre nego što pravimo, uvek postoji neizvesnost u odnosu na reakcije gostiju i konačan efekat koji će nastati kada se sve složi – dekoracija i prostor, posuđe i hrana, muzika i vino.

Nevena je to stanje neizvesnosti opisala kao emotivni stres i mislim da je potpuno u pravu. To je jedina konstanta kod Gozbe. Jer sve ostalo je uvek novo – prostor, ljudi, hrana, prijatelji. Nema rutine, uvek se suočavamo sa novim okolnostima. Kako sami biramo prostor, smišljamo meni, pravimo hranu, pozivamo goste i prijatelje, uvek se pojavljuju novi aspekti. Nekad je prostor skroz prazan pa, pored pripreme hrane i dekorisanja, moramo da montiramo sve – od stolova, mesta za sedenje, pomoćnih stvari. Nekada je kuhinja jako daleko od mesta gde se služi hrana pa moramo da se snalazimo i dodatno angažujemo oko prenošenja i serviranja.

Paralelno sa emotivnim stresom, dešavaju se i nepredviđene okolnosti. Ovog puta se, za nas neočekivano, desilo da se veče pre Gozbe otvara festival Cirkobalkana (“kako ćemo i šta ćemo ako bude preglasna muzika i million ljudi koji se će kretati okolo”, pomislili smo svi istovremeno čim smo čuli ovu vest).

Kuhinja na dan Gozbe bila je prepuna neopranih sudova i hrane koja je bila namenjena učesnicima Festivala. Pored toga, iako su najavili suv vikend, baš sa početkom Gozbe počela je i kiša, ona prava, postojana, koja ne nagoveštava da će uskoro prestati. Ta ista kiša upadala je u sos od paradajza i maslinovog ulja, koji smo vruć nosili da se prelije preko okruglica sa mesom. Kiša je kapljala i po mojoj novoj košulji koju sam specijalno pripremila za Gozbu i okačila na ofinger u hali da se ne gužva i čeka me dok se ne presvučem iz “radne” odeće. U jednom momentu, sasvim neočekivano, u kamin je upao komad obojenog drveta koji je zadimio čitavu prostoriju i prekrio je dimnom zavesom, naočigled svih nas. Verujem da bi u svim drugim okolnostima ove situacije delovale prilično nervirajuće. No, dobra stvar postojećeg emotivnog stresa na Gozbi je što te nagradi do tada nepoznatim osećanjem ponosa, sreće i zahvalnosti što smo stvorili novi ambijent. I tada nam ništa nije važno, ni mokra košulja, ni kapi kiše koje nam padaju po ramenima, ni dim od kamina koji nas pecka po očima, kao ni stotinu metara dalek put od kuhinje do stola.

Kada gosti dođu, posle prvog „Zdravo, ja sam…“, odmah se prepoznamo i priča krene sama od sebe. Shvatamo tada, i mi i oni, da smo željni povezivanja i razmene sa ljudima koje ne poznajemo, ali nekako naslućujemo da su “naši” – ljudi koji traže magiju u svakodnevici, trenutke za razgovor sa novim ljudima, finu hranu i doživljaj prostora koji postoji samo tad, u tom momentu, sastavljen od svih naših neizvesnosti, emocija, očekivanja, razmišljanja. I zato nam je svaki put uvek kao prvi.

Fotografije: Sonja Lazukić

Video: Boris Fazekaš

Pored Nevene, Sonje, Borisa i mene, Gozba tim su ovaj put činili i Ivana, Miljan, Matija i Đole. Mogla bih reći da, pored emotivnog stresa, i Gozba tim postaje jedna konstanta. Ali o tome više nekom drugom prilikom…