U potrazi za prilogom za vreme i mesto

Na početku sam vam rekla da ste svi dobrodošli u Moja mesta. Sa radošću vas obaveštavam da mi je stigao prvi gost. To je moj najbolji prijatelj Peđa, sa kojim već dugo tragam za mestima, od kojih neka postanu naša, u koja često idemo ili o njima pričamo. Imamo sličan osećaj za odabir ambijenta, muzike, atmosfere, slični ljudi nas nadahnjuju. Peđa je mnogo toga, a najviše je iskreni prijatelj, hedonista i „čovek atmosfere“. Naslutićete samo deo njegove ličnosti kroz tekst koji je napisao.

Negde na Dunavu „sa ove strane mosta“ dolazim na dogovoreni porodični ručak. Prilaze mi roditelji sa čovekom koji mi pruža velikodušan zagrljaj i srdačno mi se obraća sa: “Evo ga naš Zemunac“. Prihvatim tu geografsku odrednicu, uz šalu na sopstveni račun i krećem sa mojima i domorocem iz Zemuna na tri ljute rakije, dva ljuta kevina pogleda i jednu ljutu papričicu koja je fino išla uz teletinu ispod sača.

Inače, čovek, ćaletov kum, „faca ipo“ po rođenju, kosmopolita po uverenju je rođen u Kragujevcu, ceo život je proveo u Zemunu, a sada radi svuda negde po „belim svetovima“ i najvelikodušnije mi je ustupio stan da postane moje novo mesto, na čijim računima za Infostan piše Zemun.

Koliko god beznačajna šala bila (ova o meni kao Zemuncu) kao trenutna inspiracija jednog „čoveka atmosfere“ dobro mi je došla kao početni motiv za priču o identifikaciji i osećanju pripadnosti nekom mestu.

Vozio sam neki ogroman televizor u kolima par nedelja, kao poslednji kućni asesoar koji treba da doselim iz primarnog u sekundarni grad. TV aparat se već toliko ugnjezdio u gepeku automobila da mi je došlo žao kada mi je kolega sa posla, inače komšija iz kraja, pomogao da narušim simbiozu koju su te dve stvari ostvarile tokom vremena. Jedva smo nekako doneli  TV na osmi sprat zgrade, da bi kasnije u nekoj neposrednoj priči o mom novom kraju kolega rekao:“ Brate, zapamti, ovo je granica! Ti si sa Novog Beograda. Tu gde je tvoja zgrada, nekada je bila ogromna ledina gde su se organizovale tuče ovih iz Zemuna i nas iz blokova. Ako te neko pita, ti si blok 11C…“.

Zamišljam kako me noću presreću neki zajebani novobeogradski klinci i pitaju odakle sam, a ja im na najgorem mogućem (produženi vokali, božemesačuvaj) vojvođanskom naglasku odgovaram da sam iz Blooooooka jeedaaanaeeeest ceee.

Saznajem posle da je kolega rodom iz Hrvatske,  odrastao na Novom Beogradu, studirao u Novom Sadu i da sada ponovo živi ovde.

Pri susretu sa gotovo svakim drugim novim poznanikom, prodavacem, konobarom, posle jedne izgovorene rečenice bivam provaljen, po mom već spomenutom „imamsvevremeovogsveta“ naglasku, jednim upitnim: „ Novi Sad?“, tu  se ja , kao tobože, svaki put iznenadim i dam na značaju njihovom prepoznavnju mesta iz kojeg dolazim. Neverovatno je, ali čini mi se da je skoro svakom od njih bar neko odslužio JNA u Novom Sadu, gradu za koji ih vežu neke devojke i momci, stare uspomene i zaboravljene kafane. Baš tako mi simpatični Sarajlija, konobar u jednoj beogradskoj kafani, priča o svojim doživljajima iz vojske i njegovoj nekadašnjoj ljubavi, sa dosetkom: “Vi Novosađani ste dobri, samo ste nekako mekani … “slušam ga i znam da ću ja za njega uvek biti fini Novosađanin, a on za mene neposredni Sarajlija, bez obzira što obojica već duže vreme živimo, izmešteni, u istom, zajedničkom gradu.

Razmišljam o ljudima koji su spletom različitih okolnosti menjali gradove, ulice, naselja i šta su razlozi da jednom mestu velikodušno dodamo prisvojnu zamenicu „moje“. Da li su to uspomene, oznaka u ličnoj karti, mesto u kojem odrastaš, ili ono u kojem trenutno živiš? Da li je moguće reći da pripadaš svuda, ili je svuda jednako nigde i da li su izmeštanja naše bogatstvo ili teret?  Razmišljam o “mojem mestu” koje pre svega čine ljudi koji žive sa mnom, koji me više identifikuju sa vremenom u kojem smo zajedno zatečeni, nego sa mestom u kojem smo se našli, ili iz kojeg dolazim. I sve jasnije uvidjam kako je to “moje mesto” mesto trenutnih doživljaja, utisaka, prožimanja,  druženja i preživljavanja na jednom, našem, zajedničkom prostoru.