Foto: Mirko Žarković, Jelena Pajić i Miloš Čubrilo
Volim kad od prostora nastane mesto. Tu transformaciju uvek učine ljudi, dovoljno hrabri i odlučni da svoju energiju podele sa drugima. Pisala sam već o nekim takvim mestima i ne mogu da sakrijem radost što se u mom gradu pojavljuju novi ljudi koji žele da stvore nešto lepo, svoje, novo i korisno.
Fotografije: Miroslav Dajč i JstMnml
Ceo život živim u jednom gradu i osećam kako mi se pogledi na njega menjaju. Ranije mi je bio divan, sadržajan, čak pomalo i mističan, dok šetajući starim jezgrom – Podbarom otkrivam trščane krovove, kuće od naboja i ornamente koje je neki stari majstor pedantno radio za svog naručioca, možda baš po uzoru na peštanske ili bečke fasade. Kako su godine odmicale, u mom vidokrugu bilo je sve manje dela starih majstora, na njihovom mestu su se često pojavljivale praznine, očišćeni placevi, ili nešto skroz novo, neprepoznatljivo, estetski neuklopljeno. Počela sam sve ređe da zalazim u staro gradsko jezgro, sužavala sam rute po delovima grada koji su još mogli da me nadahnu, i pokušavala da se sačuvam od razočarenja koje donosi još jedna srušena kuća ili nestala ornamentika sa starih zabata.
Fotografije: Sonja Lazukić
Gozbu smo čekali mesecima, planirali nedeljama. Od neke opšte slike koju je svako za sebe imao u glavi došli smo do slike Gozbe sa lanenim stolnjacima i salvetama, cvećem u teglama, svetlećim lampicama i zastavicama. Sonja i Iv su sve to predložile, reči boho i vintage pljuštale su na sve strane, Nevena i ja smo se oglašavale samo ako je postojala neka dilema – belo ili bež, bordo ili purpurno, latinica ili ćirilica. I tako nedeljama, iskrsavali su detalji, a mi odgovarali kad nas pitaju. Kad nas nisu pitale i samo poslale logo ili dizajn menija padale smo u trans i oduševljeno odobravale.
Nevena je osmislila meni za to veče, pa smo nas dve posle zajedno razrađivale ključne detalje – da li pastrmka ili som, kuskus ili proso? Koliko hlebova je potrebno i da li je namaz od avokada dobro društvo za zapečeni paradajz u rerni?
Tako smo se dogovarale nedeljama, svako je radio svoj deo posla. Vredne Iv i Sonja su se rastrčavale po radnjama u potrazi za stolnjacima, salvetama, kovertama, papirima i ostalim detaljima od kojih je svaki bio brižljivo odabran. Dogovor je bio da na se na dan Gozbe okupimo rano ujutru i krenemo sa pripremama oko hrane, uređenja dvorišta i aranžiranja stolova.
Na dan Gozbe sam se probudila ukočena, steglo me nešto u donjem delu kičme, znate ono kad vas uhvati pa seva kadgod se pomerite. E tako je meni bilo te subote ujutru. Sve je dobilo drugu dimenziju – umesto da sam brzinski pripremala hranu i pomagala oko dekoracija, ja sam sve, sticajem okolnosti, radila polako. Paradajz sam sekla posvećeno, nežno, bademe i pistaće isto tako, sve pazeći na položaj tela kako bih smanjila sevanje u leđima. Avokado sam gulila i blendirala kako nikada do sada nisam, brižno, detaljno i sa pažnjom. Jednakim ritmom sam sekla i moj divni mirišljavi hleb sa starterom. Ribu sam prelivala marinadom od peršuna nežno i usporeno.
Dan Gozbe je za mene bio jedno pravo usporavanje, kao kada nas savetuju “Sada usporite, uđite u sadašnji trenutak i posvetite mu se“. Sticajem okolnosti sevanja u kičmi i pažnje na pokrete koje pravim, bila sam posvećena svakom trenutku, onako zapravo i potpuno. Na momente, kada sam odlazila da legnem kako bih opružila leđa, slušala sam tišinu sela i blagi žamor mojih Gozbaša koji nameštaju lampice, pomeraju stolove, zveckaju escajgom i tanjirima. I tada bih se osetila divno, udobno smeštena u trenutku, zahvalna što sam deo te ekipe.
Sve smo stigli, zajedničkim snagama. Pola sata pre dolaska gostiju bili smo svi uglancani, mirišljavi, u našoj odeći specijalno odabranoj baš za tu priliku. Kako se približavalo vreme početka, raslo je i uzbuđenje, ali smo nekako osećali da će sve biti kako treba, jer smo mi bili zadovoljni uloženim trudom.
Dvorište je izgledalo predivno, da skačeš do neba i nazad od sreće i radovanja umeću Iv i Sonje. Svi smo priznali da smo očekivali da će Gozba biti lepa, ali baš ovakvu lepoticu niko nije mogao zamisliti. Gosti su polako pristizali, i oni su bili uzbuđeni, nisu se poznavali međusobno, ali je koktel dobrodošlice od soka od zove i džina učinio svoje i ljudi su se našli u upoznavanju i razgovoru. Posle je sve išlo nekako prirodno. Iako su sedeli pored neznanaca (to je bio osnovni koncept Gozbe, da se ljudi pomešaju i razdvoje oni koji su došli zajedno), ljudi su pričali, smejali se i dodavali jedni drugima hranu koja je kružila stolom.
Sonja je sedela naspram mene, čitala mi misli i očima mi davala znak da, kao i ja, i dalje ne veruje u čaroliju koju smo stvorili. Uz hranu i priču, veče je proletelo nenadano brzo. Meni je izgledalo kao da je sve prebrzo završeno, toliko sam uživala u svakom momentu i razgovoru.
Kada je poslednji gost otišao, počela je kiša, najpre kap po kap, a zatim sve jače, do pljuska. I kiša se sve vreme suzdržavala da nam ne pokvari trud i druženje, pa se samo sručila kada je videla da je sve prošlo kako treba.
Moji bolovi u kičmi su prestali. Posle svega sam znala zašto su se pojavili – da me uspore i dozvole da upijam svaki trenutak i detalj naše prve Gozbe.
Kompletnom ugođaju su doprineli naši prijatelj Vinarija Budimir, Cookies by Rendzi i Small Tree.
Više o Gozbi ćete pronaći na našoj FB stranici.
…gde su zidove u dvorištu oslikali ljudi koje znam.
Kada sam tu sedela osećala sam se kao u svom dvorištu. Ne znam da li je to urađeno planski, da se ljudi osećaju baš kao kod svoje kuće, ali meni je bilo tako, kao da sam kod svoje kuće ili kod neke drage starije rođake koja voli da priča o životu i prošlosti. U tom dvorištu mogao si da sediš, plešeš, pričaš, pevaš, ručaš, ćaskaš, sastančiš, odmaraš, čitaš i pritom uživaš u smirenoj ušuškanoj atmosferi.
I posle nedelju dana utisci mi se nisu slegli. Ostao je samo opšti utisak da sam videla nešto što je više nego samo lepo. Mesto koje sam posetila prošlog vikenda podseća me na jedan od onih snova u kojima uživaš, i kada se probudiš ceo dan imaš dobar osećaj. Jer u tom snu si video nešto što do tada nisi i atmosfera je bila takva da si želeo da sanjaš što duže.
Svaki dan sam razmišljala o priči koju bih o ovom mestu napisala, ali mi nije išlo. Odlučila sam da ovo bude moj prvi post bez reči, i da ne dužim puno ovaj uvod u priču koje neće biti, ostavljam vas da vidite šta je to što me je zateklo u nadahnuću i nerečitosti.
Terra panonica. Mokrin. Severni Banat. Vojvodina. Srbija.
Fotografije: Tamara Miljević i Katarina Dajč
Često pomislim kako ne poznajem dovoljno svoje okruženje. I to je istina. Onda odlučim da bi trebalo više da obilazim mesta u Srbiji. Narod je rekao „moraš znati svoje da bi cenio i tuđe“. Narodne mudrosti si mi se često pokazale kao istinite, tako da sada u narod nikada ne sumnjam.
Nismo ga tražile, pogotovo ne poslednjeg dana oktobra. Bundevu sam već pre par nedelja počela da koristim kao omiljenu jesenjo-zimsku povrćku, patlidžan u maslinovom ulju kao moja jedina zimnica uredno stoji u plakaru, a pletene stolice sam unela sa terase i namestila ih u stanu da me podsećaju na leto. Lišće je svuda dobrano pootpadalo i magla se pojavljuje ujutru i uveče čim se izađe iz grada.
U sred ovog leta pojavilo se jedno mesto stvoreno od volje, energije i vere u dobru ideju. Na njemu je otkriveno mnogo toga što Novi Sad ima, a bezrazložno krije. Tu su se okupili stvaraoci, veseljaci, radoznalci, vrednice i gurmani po opredeljenju. Svi oni negde nešto rade – šiju torbe i cipele od najfinije kože, prave peratonice i narukvice koje se ne mogu naći nigde drugde osim kod njih. Šiju kecelje i torbe raznobojne. Nižu perlice, dube tikve da od njih prave lampe, tope sapune i dodaju im lekovite trave. Prave ulja i gaje zdrave žitarice, obrađuju zemlju i uzgajaju svoje proizvode onako kako priroda kaže. Cede sokove i prave salate kojih nema nigde, jer su samo tu nastale, od sastojaka koje je zemlja baš tada rodila.
