I opet Istanbul…
Gošća na blogu: Ružica Karajović-Ibročić
Bila je zima, sedele smo na kafi i Ružica je rekla da na leto ide u Istanbul, sve je već rezervisala, idu mama, sestra i mamina prijateljica. Bila je vesela kada mi je to ispričala, ushićena što se ponovo vraća u grad koji voli, sa omiljenim ženama. I mene je obuzelo to njeno veselje, pa je pao dogovor da napiše utiske kad se vrati sa puta. Znala sam da će priča biti dobra, u Ružicinom stilu, ali nisam mogla znati da će mi probuditi toliku želju da se spremim i krenem put ovog obično-neobičnog grada. Fotografije su autorske, uglavnom njene, ali ima ih i par koji je napravila Danica Petrović. Ako ste se pitali gde biste mogli da otputujete, mislim da posle ovog teksta više nećete imati dilemu.
Koliko god imena nosio, ili dobijao, ovaj grad bi uvek mogao da ih ima još, i još… Sa koliko god ga epiteta i metafora opisivali, ovaj grad ih sve nadvisi, prevaziđe, obesmisli i nastavi da hita ka novim. Imam utisak da svi ljudi koji gaje pozitivne emocije prema Istanbulu prosto imaju neutoljivu želju da daju poseban pečat opisujući njegovo mnogostruko lice, neuhvatljivu prirodu i široku dušu. Upravo ovim tekstom i sama to pokušavam da uradim.
