Kad sam bila mala na porodičnim letovanjima smo živeli u žuto-narandžastoj kući, pokretnoj, na vrhu kola. Volela sam što sam se u nju penjala stepenicama, kao na krevet na sprat koji sam uvek priželjkivala da imam. Kuća je cela bila platnena, sa drvenim “podom” i mrežastim prozorima. Mirisala je čudno, za mene je to bio njen tipičan miris – mešavina drveta, metala i tavana na kojem je boravila tokom cele zime.
Put od Vladivostoka do Samarkanda je dalek, do Teherana još dalji, a do Štokholma preko Jugoslavije najdalji put koji je Igor prešao. Reči kao što su Persija, Teheran, Taškent, Buhara odzvanjale su tokom mog detinjstva, najčešće u polušapatu, jer se o „tim stvarima nije smelo govoriti“. Igor je sa roditeljima i bratom putovao celo detinjstvo, noseći tajnu o svom poreklu. Bili su to ljudi koje je tok istorije pobacao na hiljade kilometara od mesta u kojem su im životi počeli.
