Za doživljaje na putovanjima potrebne su priče. Neko voli velike naracije, istorijske podatke, godine koje se povezuju sa uzrocima istorijskih dešavanja, značajne građevine i priče o vladarima. Ja lično volim one druge, male priče o svakodnevnim dešavanjima, običnim ljudima i njihovim životima. Volim i izmišljenje priče, legende, predanja i mitove. One koje se prenose i ne zna se više ni ko ih je izmislio, ali su tu i svaka generacija ih zna.
Sredina novembra bi trebalo da najavljuje zimu, sećam se pre par godina je vejao sneg kada sam išla kod Peđe na rođendan, stigla sam zavejana do njegovog ulaza i otresala sneg sa čizama i kaputa. Ove godine stvari stoje malo drugačije. Posle prošlogodišnje duge i hladne zime Sunce je odlučilo da nas i dalje časti svojim zracima, onim mekanim, što nas ne teraju da bežimo u hlad nego nas izvlače napolje i nežno dodiruju dok hodajući šuškamo po lišću.
…je ime prodavnice vina u Novom Sadu. A zašto je to naslov ovog posta videćete iz nastavka. Glavni junak moje priče je vino, što opravdava prvi deo naslova, a drugi deo („tako to”) je sve ostalo što proizilazi iz suživota u zajednici gde je vino gazda i domaćin…
Da bi se stvorilo mesto potrebni su ljudi. Bez njih, mesto je samo prazan prostor. Ljudi daju mestu smisao preko svoje ideje, truda i posvećenosti.
U proteklih par meseci desila su mi se dva mesta. Čim sam ušla osetila sam da u njima postoji smisao, da su tu u okruženju, u pozadini, neki ljudi koji su uložili puno od sebe da ih ožive. Oba ova mesta su u Pešti i svako ima svoju priču.
Tražila sam mu mane, non-stop, ni krivom ni dužnom. Bila sam surova, kao nikada do sada. Zamerala mu što nema restorana i kosmopolitskih kafea kakve ja volim, što nema reku, što je tih i uštogljen.
Gunđala sam mu po mnogim ćoškovima, nametala teskobu i raspirivala naš neprijateljski odnos pri svakom koraku. I išlo mi je prilično dobro, ustvari dovoljno dobro da se nekoliko meseci držim na distanci i pravim arogantnom kada pokuša da mi se umiljava.
