Fotografije: Tamara Miljević i Katarina Dajč
Često pomislim kako ne poznajem dovoljno svoje okruženje. I to je istina. Onda odlučim da bi trebalo više da obilazim mesta u Srbiji. Narod je rekao „moraš znati svoje da bi cenio i tuđe“. Narodne mudrosti si mi se često pokazale kao istinite, tako da sada u narod nikada ne sumnjam.
Da bi se stvorilo mesto potrebni su ljudi. Bez njih, mesto je samo prazan prostor. Ljudi daju mestu smisao preko svoje ideje, truda i posvećenosti.
U proteklih par meseci desila su mi se dva mesta. Čim sam ušla osetila sam da u njima postoji smisao, da su tu u okruženju, u pozadini, neki ljudi koji su uložili puno od sebe da ih ožive. Oba ova mesta su u Pešti i svako ima svoju priču.
U društvu food blogera se osećam super, verovatno zato što sama kulinarišem i volim da isprobavam nove kombinacije sa hranom. Jedan od omiljenih mi je blog ‘Na tanjiru’ i baš volim Milicine ukusne recepte i predloge. Iako je nisam lično upoznala, videla sam kroz njene tekstove da imamo sličan osećaj za hranu, a naslutila sam da imamo sličan senzibilitet i za neke druge stvari. O tim drugim stvarima Milica piše u svom tekstu o gradu u kojem trenutno boravi i od kojeg uzima ono najbolje – raznolikost, kosmopolitizam i otvorenost.
Uticaj jednog grada na život, emocije i kulinarska interesovanja jednog zaljubljenika u hranu i putovanja
Na početku, od sveg srca želim da se zahvalim Ivani, ne samo na pozivu da gostujem na njenom lijepom, nježnom i meni veoma dragom blogu, već i na tome što me je time navela da, listajući mnogobrojne fotografije, intenzivno i punog srca ponovo proživim drage trenutke u mjestima koja osjećam da bih mogla nazvati “svojima”.
Ovo je priča koja se realno desila, ali je trajala previše kratko tako da me danas podseća na neki san. Baš tako je se i sećam, sanovito, i polustvarno.
U Njujorku sam prvi put obukla šorc. U javnosti. Pravi šorc, kratak, sportski. Takav šorc tada nikada ne bih obukla u svom gradu, pubertetski kriticizam mi je govorio da sam predebela i da ni ne pomišljam na tako nešto. I nisam ni pomišljala, bilo mi je dobro i u pantalonama, dugačkim suknjama i onima do kolena.
Fotografije: Predrag Stanković i Jelena Jureša
Desilo se spontano, oni su pitali “Idemo?”, a mi odgovorili “Idemo”.
Kliknulo je u prvoj minuti, nepoznati ljudi su se sreli. Desio se momenat prepoznavanja već nakon prve rečenice. I nakon toga je sve išlo kao da se dugo poznajemo i svake godine idemo na zajednička putovanja.
Mogu za sebe komotno reći da sam nekada prenestrpljiva, a nekada samo nestrpljiva. Uglavnom me odbija sve za šta mi se čini da traje predugo i zahteva posebne uslove. Tako me je i ideja o pravljenju hleba od čudesnog bića startera (u daljem tekstu Starti) dosta dugo odbijala, i sama pomisao na to je od mene pravila prenestrpljivu usplahirenu osobu.
Kad sam bila mala na porodičnim letovanjima smo živeli u žuto-narandžastoj kući, pokretnoj, na vrhu kola. Volela sam što sam se u nju penjala stepenicama, kao na krevet na sprat koji sam uvek priželjkivala da imam. Kuća je cela bila platnena, sa drvenim “podom” i mrežastim prozorima. Mirisala je čudno, za mene je to bio njen tipičan miris – mešavina drveta, metala i tavana na kojem je boravila tokom cele zime.
Umesto u Toskanu idemo na Zlatibor. Neočekivani splet okolnosti koji je doveo do toga da se dugo planirano putovanje iz snova pomeri do daljnjeg. Ostvaruje se Plan B, to je onaj plan o kojem nikada ne želiš da razmišljaš, koji je tu eto tako, radi sigurnosti, kao neka eventualna mogućnost ili više ne-daj-bože-da-se-ostvari plan. Iako čujem da mnogi imaju taj Plan B za razne opcije u životu, ne znam da se nekada nekome on i ostvario.
Fotografije: David Lotrič (Kaloop) i Slovenia Coworking 
“Kako je divna ona terasa“, rekla sam Evi dok smo se vozile biciklima kroz Ljubljanu i kada sam ugledala predivnu terasu sa pogledom na Ljubljanicu – jednostavnu i čistu, sa jednom mrežom za ljuljanje između dva stuba. „Da, to je Ulajev stan“, rekla je Eva, tako jednostavno kao da je to najnormalnija stvar, da Ulaj živi tek tako u tom stanu od mnoštva stanova na svetu, pa u Evropi, pa u Sloveniji, pa u Ljubljani. „Čekaj, Marinin Ulaj?“ pitala sam zabezeknuta, još pod utiskom njihovog stiska ruke i suza koje su mi grunule na oči u sceni kada se Marina i Ulaj sretnu posle dugo vremena – prijatelji, ljubavnici, srodne, a nesuđene duše, koje će večito voleti jedno drugo, a nikada neće više biti zajedno. „Da, da, taj Ulaj, super je čovek, prepun ideja, radili smo i jedan projekat zajedno, odličan je“, rekla je Eva spontano i iskreno, kao da je to nešto što se svakodnevno svakome dešava. Fotku terase nećete videti jer se, od iznenađenja i instant bacanja u romantičarenje, nisam uopšte setila da fotografišem terasu, koju biste sada, znam, voleli da vidite. Ali možete pogledati još jednom susret Marine i Ulaja u muzeju MOMA, Njujork (pripremite maramice).
Nismo ga tražile, pogotovo ne poslednjeg dana oktobra. Bundevu sam već pre par nedelja počela da koristim kao omiljenu jesenjo-zimsku povrćku, patlidžan u maslinovom ulju kao moja jedina zimnica uredno stoji u plakaru, a pletene stolice sam unela sa terase i namestila ih u stanu da me podsećaju na leto. Lišće je svuda dobrano pootpadalo i magla se pojavljuje ujutru i uveče čim se izađe iz grada.
