• Lisabonska (mokra) priča

    0

    Nije istina. Putovanje nikada nema kraj. Samo putnici imaju kraj. A čak i oni mogu produžiti putovanje u sećanju, u pamćenju, u pripovedanju. Kada je putnik seo na pesak plaže i rekao „Nema više šta da se vidi“, znao je da nije tako. Kraj jednog putovanja tek je početak drugog. Treba videti ono što niste prvi put videli, videti ponovo ono što ste već videli, videti u proleće ono što ste videli leti, videti noću ono što ste videli danju, biti na suncu onde gde je ranije pala kiša, videti useve kako bujaju, zreo plod, pomeren kamen, senku koja ne beše tamo prethodni put. Potrebno je vratiti se starim stopama da bismo ih ponovili, i da bismo ucrtali nove puteve pored njih. Potrebno je ponovo započeti putovanje. Uvek.

    Žoze Saramago, Putovanje kroz Portugaliju

    Read More

  • Porto.

    Porto 23

    Na Novi Sad se krajem decembra svakodnevno spuštala magla. To je trajalo nedeljama. Svi smo bili potopljeni u mutni beličasti vazduh i osećala se neka nelagoda. Radovala sam se polasku u Portugal, zemlju koja mi je na mapi „za posetiti“ već dugo vremena. Planski smo, još u avgustu, rezervisali putovanje za zimu, kraj decembra – početak januara, kada je kod nas hladno, mokro, maglovito i zaleđeno. Sa distancom od dve nedelje nakon puta, snegom i ledom koji je prekrio Novi Sad, vidim da je ova odluka bio pun pogodak i dobar način da se preseče zima.

    Read More

  • Jesenje panonske vode

    Shuma

    Sredina novembra bi trebalo da najavljuje zimu, sećam se pre par godina je vejao sneg kada sam išla kod Peđe na rođendan, stigla sam zavejana do njegovog ulaza i otresala sneg sa čizama i kaputa. Ove godine stvari stoje malo drugačije. Posle prošlogodišnje duge i hladne zime Sunce je odlučilo da nas i dalje časti svojim zracima, onim mekanim, što nas ne teraju da bežimo u hlad nego nas izvlače napolje i nežno dodiruju dok hodajući šuškamo po lišću.

    Read More

  • Uvek prvi put

    DSC_3614

    „Baš sam loše spavala“, kaže mi Nevena kada smo se probudile u Peđinom stanu u Beogradu, na dan Gozbe, „razmišljala sam o tome da li će se gostima svideti pasta i da li smo dobro osmislile meni“. Laknulo mi je kad je to rekla, jer sam i ja imala slične misli noć uoči Gozbe. „Da li će gosti voleti mesne kuglice sa bademom i brusnicama jednako kao mi koji smo ih probali i pripremili? Nadam se da će biti dobra kombinacija sa vinom.“ – razmišljam noć pred Gozbu, kad bih već uveliko trebala da spavam. Iako uvek dugo i detaljno planiramo meni, isprobavamo sve pre nego što pravimo, uvek postoji neizvesnost u odnosu na reakcije gostiju i konačan efekat koji će nastati kada se sve složi – dekoracija i prostor, posuđe i hrana, muzika i vino.

    Read More

  • Grad, leto

    IMG_7477

    Ovo leto bilo je dugo i toplo. Provela sam ga u Novom Sadu. Nisam planirala ništa, desilo se svašta. Kada pogledam unazad, čini mi se kao da sam negde putovala. A ustvari sam bila u svom gradu i doživljavala ga na malo drugačiji način.

    Read More

  • LOKAL – mesto na kojem zastanem

    Foto: Mirko Žarković, Jelena Pajić i Miloš Čubrilo

    bajs

    Volim kad od prostora nastane mesto. Tu transformaciju uvek učine ljudi, dovoljno hrabri i odlučni da svoju energiju podele sa drugima. Pisala sam već o nekim takvim mestima i ne mogu da sakrijem radost što se u mom gradu pojavljuju novi ljudi koji žele da stvore nešto lepo, svoje, novo i korisno.

    Read More

  • Drugačiji, a isti

    Foto: Sonja Lazukić

      Marticeva

    „Oni uopšte nisu kao mi, ne grle se i ne dodiruju dok pričaju“, kaže mi Nevena.

    „Kako neko može da se ne grli i ne dodiruje dok priča?“, mislim ja.

    „Od poljupca u vazduh pri susretu sad smo napredovali do onog u kosu ili uvo, još nismo ni blizu obraza“, nastavlja ona smejući se.

    „Kako to tako u vazduh, zar ne treba da se poljubiš u obraz onako da sve ‘pukne’?“, nastavljam ja svoja razmišljanja o poljupcima pri susretima sa prijateljima.

    Read More

  • Među ljudima

    Brln 1

    Tražila sam ljude u jednom velikom gradu. Došla sam u njega bez da ikog poznajem, otvorena da upoznam i prosudim na osnovu iskustva. Tako najviše volim.

    Read More

  • Oživljavanje

    Fotografije: Miroslav Dajč i JstMnml

    DSC_0663

    Ceo život živim u jednom gradu i osećam kako mi se pogledi na njega menjaju. Ranije mi je bio divan, sadržajan, čak pomalo i mističan, dok šetajući starim jezgrom – Podbarom otkrivam trščane krovove, kuće od naboja i ornamente koje je neki stari majstor pedantno radio za svog naručioca, možda baš po uzoru na peštanske ili bečke fasade. Kako su godine odmicale, u mom vidokrugu bilo je sve manje dela starih majstora, na njihovom mestu su se često pojavljivale praznine, očišćeni placevi, ili nešto skroz novo, neprepoznatljivo, estetski neuklopljeno. Počela sam sve ređe da zalazim u staro gradsko jezgro, sužavala sam rute po delovima grada koji su još mogli da me nadahnu, i pokušavala da se sačuvam od razočarenja koje donosi još jedna srušena kuća ili nestala ornamentika sa starih zabata.

    Read More

  • I opet Istanbul…

    Gošća na blogu: Ružica Karajović-Ibročić

    Bila je zima, sedele smo na kafi i Ružica je rekla da na leto ide u Istanbul, sve je već rezervisala, idu mama, sestra i mamina prijateljica. Bila je vesela kada mi je to ispričala, ushićena što se ponovo vraća u grad koji voli, sa omiljenim ženama. I mene je obuzelo to njeno veselje, pa je pao dogovor da napiše utiske kad se vrati sa puta. Znala sam da će priča biti dobra, u Ružicinom stilu, ali nisam mogla znati da će mi probuditi toliku želju da se spremim i krenem put ovog obično-neobičnog grada. Fotografije su autorske, uglavnom njene, ali ima ih i par koji je napravila Danica Petrović. Ako ste se pitali gde biste mogli da otputujete, mislim da posle ovog teksta više nećete imati dilemu.

    2014-08-15 10.19.08 2    2014-08-18 04.41.00 1

    Koliko god imena nosio, ili dobijao, ovaj grad bi uvek mogao da ih ima još, i još… Sa koliko god ga epiteta i metafora opisivali, ovaj grad ih sve nadvisi, prevaziđe, obesmisli i nastavi da hita ka novim. Imam utisak da svi ljudi koji gaje pozitivne emocije prema Istanbulu prosto imaju neutoljivu želju da daju poseban pečat opisujući njegovo mnogostruko lice, neuhvatljivu prirodu i široku dušu. Upravo ovim tekstom i sama to pokušavam da uradim.

    Read More