„Mogla bih nešto da pojedem“, pomislila sam danas predveče. „Jela bih nešto od testa, punjeno povrćem ili mesom“, mislim se. Izađem iz hotela i po osećaju se uputim ka jednoj od ulica Bakua. Posle dvadesetak koraka ugledam mali lokal sa tri žene unutra. Jedna pravi nešto od testa, druge dve ćaskaju. Uđem i znam da ću ovde ostati i jesti.
Leta u San Rafaelu su topla, a nekada i vrela, baš kao ove godine. Kombinacija visoke temperature i vlage čine da vam se telo i um opuste do te mere da prestanete da razmišljate o brigama koje imate kod kuće. Često ovde shvatam koliko sama sebi pravim priče u glavi i vrtim ih u krug. Dobra stvar visokih temperatura je što se i nepotrebne brige tope i nestaju.
Da li zbog svesti da sam na odmoru, ili zbog inspiracije na pijaci i u prodavnicama, kuvanje mi ovde ide lako. I sve bude nekako brzo gotovo, čak mi nije teško da palim rernu na već prisutnih 30ak i više stepeni.
Posebnu radost mi čini jutarnji odlazak na kroasan i/ili pain au chocolat, zatim na kafu u baštu hotela Excelsior, koji je ujedno i gradska kafana kroz koju cirkulišu lokalci. Neki od njih su zaposleni ljudi koji dođu na prvu jutarnju kafu, a ostali su mahom penzioneri koji dođu da se ispričaju i čuju novosti dana. Dok pijem kafu najčešće čitam knjigu, ali uvek odvojim uvo da slušam razigranu melodiju francuskog jezika.
Posle kafe volim da se okupam na gradskoj plaži La Veillat, koja je za mene najlepša za plivanje, ali samo do 10.30 ujutru. Posle toga sunce je prejako, a gužva prilična, tako da ne preporučujem zadržavanje ako niste ljubitelj vreline i mase.
Posle plaže volim da svratim do zatvorene pijace Les Halles Raphaëloises, u nabavku svežih regionalnih proizvoda – voća, povrća i sira. Do 12h završim sve i prepustim se meditativnom kuvanju. Ručak bude oko 13h, 14h, a posle toga se svi ukućani rasporede po slobodnim površinama u kući i počinje sveta siesta. Period od 14 do 17h je najtopliji i tada je najbolje primiriti se i prepustiti se lenjom opijajućem dremežu koji vas neminovno stigne svaki dan u baš ovo vreme.
Posle sijeste, oko 18h, sledi odlazak na plažu, ovog puta na neku od malo udaljenijih, na primer Plage du Debarquemant. U to vreme je sunce i dalje jako, ali polako jenjava i nastupa smiraj dana, njegov najlepši deo. Sunce ovde zalazi oko 21.15, ali čak i posle toga je svetlo i jako prijatno za kupanje i sedenje napolju. Ako ponesete meze za piknik i dovoljnu količinu vina možete na plaži ostati i do mraka, svakako je (meni) mnogo bolje nego u centru grada.
Malo je ljudi koje znam koji su rođeni pre Drugog svetskog rata. Nekada je bilo normalno da imaš babu i dedu koji se sećaju vremena pre rata. Danas je to retko, svi ti ljudi polako odlaze, a predratne priče ostaju samo u našem sećanju. Alber je jedan od tih ljudi rođenih pre rata. Ovo je priča o njemu, običnom čoveku sa francuskog juga.
Fakultet sam upisala 1999. godine, iste godine kada je završeno bombardovanje Srbije. Dvoumila sam se između istorije umetnosti i defektologije, i na kraju se odlučila za turizam, iz praktičnih razloga – mogla sam da ostanem u Novom Sadu. To je bilo praktično i ekonomično rešenje za moju porodicu, bez troškova stanovanja u drugom gradu. Dok sam studirala početkom dvehiljaditih, nije bilo puno mogućnosti za studentsku razmenu. Boravak na drugom fakultetu u inostranstvu nije bila uobičajena praksa. Tek poneki student, posebno talentovan i vredan, mogao je da pohađa semestar i istražuje na drugim fakultetima. Za nas prosečne studente šanse su bile gotovo nepostojeće.
Moje mesto je trenutno moj stan, kao i većini stanovništva na planeti ovih dana. Inspiracije za tekstove o putovanjima trenutno nema. Ali ima puno toga – svesti o bliskosti sa svim ljudima, solidarnosti, podrške, razumevanja, razmišljanja o tome šta će biti posle i promišljanja o stvarima koje bih mogla raditi na drugačiji način.
Povod za ovaj post je bio poziv da napišem dnevnik za MultiRadio, medij civilnog društva, na kojem Dragan Gmizić objavljuje dnevnike različitih ljudi u trenutnoj izolaciji. Tamo se nalazi prikaz jednog mog dana u izolaciji, a ostatak ćete naći u tekstu ispod.
O regiji Provansa-Alpi-Azurna obala (Provence-Alpes-Côte d’Azur) na jugu Francuske zaista je puno toga napisano. Iz tog razloga neću opisivati ovu regiju, nego ću vam preneti deo svojih ličnih doživljaja.
Poznato je da ljudi kada putuju uočavaju stvari koje ih podsećaju na mesto odakle dolaze. Mnogi istraživači turizma kritikuju ovu pojavu, i tvrde da zbog nje putnici ne mogu da se odvoje od svakodnevice i suštinski dožive nove prostore. Ne znam kako je sa vama, ali meni bilo gde da se nalazim zapadne za oko neki kutak i podseti me na Novi Sad. Dovoljni su nekada samo miris i atmosfera ulice, koji me smeste u neku od ulica mog grada i prenesu sećanja na vreme provedeno u njima (tako me je Duvanska ulica (Dohány utca) u Pečuju vraćala u sećanje na ulicu Vuka Karadžića u Novom Sadu). Isto tako, često me neka osoba na putu podseti na osobu iz Novog Sada koju poznajem, pa me je tako singapurski brka podsetio na čika-Mitu sa Novog Naselja, samo zbog načina na koji sedi i pomera se dok igra šah.
O Malti nisam znala mnogo, jedina asocijacija na ovo ostrvo mi je bila Valeta, svetsko kulturno nasleđe i grad koji izgleda kao isklesan u steni. Valeta zaista i jeste takva, sva u žutom krečnjaku, stamena, opasana zidinama, kako kažu najutvrđenija tvrđava Evrope. S druge strane, ona je i grad pun svakodnevnog, običnog života lokalaca koji se prepliće sa životima turista. Grad Valeta deluje kao skrivena oaza, sačuvana od dinamike koja odlikuje ostatak Malte. Tu možete naći uspavane kutke, terase sa kojih se čuju glasovi stanara, prazne klupe, bedeme koji nisu načičkani turistima ili park gde slobodno možete sesti na travu (ako nađete neku senku), jer ne zaboravite da je Malta ostrvo bez mnogo rastinja i zelenila. Stena, pesak i kaktusi, to je otprilike slika ostrvskog pejzaža.
Letu je kraj. Pravom i ovom kasnijem, miholjskom. Sunce koje smo do sada akumulirali treba da nas greje još najmanje pet meseci, do proleća. Ovo leto mi je ostalo u lepom sećanju, posebno druženja sa gostima koje sam vodila u šetnju Moji ukusi. Šetnje su pale baš u najtoplije letnje dane. U vreme ručka, kada smo se nalazili, skoro nigde nije bilo hladovine, tako da smo skoro jurili ulicama da stignemo do mesta gde nas čekaju oaze sa hranom za degustaciju.
Bački Monoštor sam zavolela na prvi pogled. To je selo na severu Bačke, okruženo Dunavom, njegovim rukavcima i barama, i Velikim bačkim kanalom. Smešteno je u samom srcu Specijalnog rezervata prirode Gornje Podunavlje. Prvi put kad sam bila ovde osećala sam se kao da sam ušla u neki drugi svet, gde vladaju pravila zasnovana na ritmu prirode i poštovanju tradicije. To mi je izgledalo kao suprotnost života u gradu, gde se zbog velike gustine ljudi, zgrada i dešavanja često osećam ubrzano. Uprkos tome što se trudim da usporim tempo, to nekada ne zavisi od mene jer postoje neki zadaci i obaveze koje me čekaju.
