• Moj zen učitelj ili priča o Alberu iz Provanse

    Malo je ljudi koje znam koji su rođeni pre Drugog svetskog rata. Nekada je bilo normalno da imaš babu i dedu koji se sećaju vremena pre rata. Danas je to retko, svi ti ljudi polako odlaze, a predratne priče ostaju samo u našem sećanju. Alber je jedan od tih ljudi rođenih pre rata. Ovo je priča o njemu, običnom čoveku sa francuskog juga.

    Jug Francuske je specifičan region. Iako je izgradio imidž najstarije turističke destinacije i stecišta svetskih filmsikih zvezda, postoji nešto u načinu života lokalaca što nam otkriva i neku drugu stranu ovog dela Evrope. U Provansi postoji razvijen osećaj za porodicu i neguju se porodični i prijateljski odnosi. Kao i kod nas na selu, ili u delovima gradova gde su uglavnom kuće, prijatelji će vam pozvoniti u prolazu samo da kažu „Dobar dan”. Nije isključeno da će se to „Dobar dan” spontano pretvoriti u kafu i kolač, ali i da se to ne desi, pašće jedan razgovor koji nosi poruku da prolaznik misli na vas i da želi da vas vidi na kratko. Ta spontanost i opuštenost su nešto što primećujem i volim kod Francuza sa juga, verovatno zato što mi je blisko iz načina života koji imam u Srbiji.

    Alber je rođen u Provansi, u mestu Frežus (Frejus) nadomak San Tropea. Roditelji su mu bili Italijani koji su se kao mladi bračni par preselili iz Toskane u Provansu. Između dva svetska rata, emigracija iz Italije u Francusku je bila veoma izražena. Toskana je u to vreme bila izuzetno siromašan region, tako da su se Italijani selili u Francusku u potrazi za boljim životom. Iz porodičnih priča sam razumela da je kod italijanskih doseljenika u to vreme vladao osećaj inferiornosti u odnosu na Francuze, tako da se jezik govorio samo u najužem krugu porodice, a s vremenom se polako zamenjivao francuskim. Alber je najstariji od četvoro dece iz italijanske porodice Mateuči (Matteucci). Kada je počeo Drugi svetski rat imao je devet godina. I dalje se seća nemačke opsade obale Provanse, kada se sa svojom porodicom krio u selu Turet (Tourette) u unutrašnjosti. Dečija sećanja na nemačke oficire koji patroliraju selom Alberu su i danas živa i jasna. Kada ga slušam, čini mi se kao da gledam neki stari crno-beli igrani film pričan iz ugla devetogodišnjaka.  

    Alber je jedan od retkih istinskih gurmana koje znam. Kada kažem gurman, mislim na nekoga ko stvarno uživa u jelu i pravljenju jela. Priprema jela započinje studiozno – pregledanjem kuvara i recepata, i promišljanjem šta bi tog dana bilo najbolje napraviti. Nakon izbora, Alber seda na svoju vespu ili u auto i ide u kupovinu namirnica. Ako ste čuli da Francuzi kupuju namirnice dan za dan ili eventualno za sledeći dan – istina je. Nema preteranog nagomilavanja, a kamoli bacanja hrane. Sve se čuva i koristi dok se ne pojede. Tako se često desi da se za večeru jedu ostaci od ručka, ili jučerašnjeg obroka. I sve bude ukusno i dobro iskombinovano.

    Alberova kupovina ne traje dugo, efikasno se usmeri u prodavnici tačno na ono šta mu treba. Po povratku nazad, pristupa pripremi obroka posvećeno i precizno. Često ga posmatram dok kuva i u tim svakodnevnim radnjama vidim svu umetnost prisutnosti i posvećenosti onome što radi. Meni često misli odlutaju dok kuvam, zaboravim gde sam stala pa malo poremetim koncept. Kod Albera je sve precizno, nema praznog hoda, sav se posveti pripremi. Kad ga gledam često razmišljam kako je to što on radi ustvari suština fokusiranja na svakodnevne aktivnosti, što i jeste jedna vrsta meditacije, dok god to radimo sa potpunom pažnjom i prisutnošću. Alber i ne znajući praktikuje tu svakodnevnu meditaciju, prisutnost u svakom momentu spremanja hrane.

    Alber najčešće pravi provansalska i italijanska jela. Kod njega sam probala Sup a pistu (Soupe au pistou) i Tian, o kojima sam čitala u francuskim kuvarima. Kiš Loren je njegov specijalitet, kao i tart sa kozjim sirom, pinjolima i svežim smokvama. Nešto od svakodnevnih a omiljenih stvari su biskviti sa vodicom od narandžinog cveta, recept Alberove mame Italijanke, po kojem sva njena deca danas pripremaju ove biskvite. 

    Kada dođem kod Albera u goste, osetim da se raduje jer može da otvori svoje kuvare i krene sa repertoarom. Radujem se tada i ja, jer znam da ću probati nešto jako dobro. Alber ima 88 godina, ali je i pored toga zadržao vedrinu duha i srdačnost koja nekada zna da se izgubi u starijim godinama. Njegov život je prilično aktivan – ide na sastanke upravnog odbora odbojkaškog kluba, druži se sa prijateljima, ide u gradske restorane (petkom obavezno na ajoli (aïoli) u Victor Hugo). Voli da otputuje u nove gradove, a moram priznati da mu je degustacija hrane jedan od glavnih motivatora. I da, Alber uvek pije aperitiv pre jela, leti pastis ili narandžino vino (vin d’orange), i obavezno jedan hladan roze uz jelo. Gledajući Albera shvatam da je život ustvari lagan, ako mu se posvetimo svake sekunde i radimo stvari jednu po jednu, sa potpunom pažnjom. Nema veze da li jedemo, spremamo hranu ili radimo nešto vezano za posao – lakoća je uvek tu kada smo u ritmu, bez misli koje nas odvode na sve strane i iscrpljuju. Iako nije toga svestan, Alber je moj zen učitelj, i radujem se da i dalje otkrivam tajne vitalnog života.  

  • Putovanje kao davanje


    Fakultet sam upisala 1999. godine, iste godine kada je završeno bombardovanje Srbije. Dvoumila sam se između istorije umetnosti i defektologije, i na kraju se odlučila za turizam, iz praktičnih razloga – mogla sam da ostanem u Novom Sadu. To je bilo praktično i ekonomično rešenje za moju porodicu, bez troškova stanovanja u drugom gradu. Dok sam studirala početkom dvehiljaditih, nije bilo puno mogućnosti za studentsku razmenu. Boravak na drugom fakultetu u inostranstvu nije bila uobičajena praksa. Tek poneki student, posebno talentovan i vredan, mogao je da pohađa semestar i istražuje na drugim fakultetima. Za nas prosečne studente šanse su bile gotovo nepostojeće.

    Read More

  • Izolacija umesto akcije

    Moje mesto je trenutno moj stan, kao i većini stanovništva na planeti ovih dana. Inspiracije za tekstove o putovanjima trenutno nema. Ali ima puno toga – svesti o bliskosti sa svim ljudima, solidarnosti, podrške, razumevanja, razmišljanja o tome šta će biti posle i promišljanja o stvarima koje bih mogla raditi na drugačiji način. 

    Povod za ovaj post je bio poziv da napišem dnevnik za MultiRadio, medij civilnog društva, na kojem Dragan Gmizić objavljuje dnevnike različitih ljudi u trenutnoj izolaciji. Tamo se nalazi prikaz jednog mog dana u izolaciji, a ostatak ćete naći u tekstu ispod. 

    Read More

  • Provansa i Azurna obala, mikro momenti

    O regiji Provansa-Alpi-Azurna obala (Provence-Alpes-Côte d’Azur) na jugu Francuske zaista je puno toga napisano. Iz tog razloga neću opisivati ovu regiju, nego ću vam preneti deo svojih ličnih doživljaja.

    Read More

  • Sličnost po osećaju – Linc

    Poznato je da ljudi kada putuju uočavaju stvari koje ih podsećaju na mesto odakle dolaze. Mnogi istraživači turizma kritikuju ovu pojavu, i tvrde da zbog nje putnici ne mogu da se odvoje od svakodnevice i suštinski dožive nove prostore. Ne znam kako je sa vama, ali meni bilo gde da se nalazim zapadne za oko neki kutak i podseti me na Novi Sad. Dovoljni su nekada samo miris i atmosfera ulice, koji me smeste u neku od ulica mog grada i prenesu sećanja na vreme provedeno u njima (tako me je Duvanska ulica (Dohány utca) u Pečuju vraćala u sećanje na ulicu Vuka Karadžića u Novom Sadu). Isto tako, često me neka osoba na putu podseti na osobu iz Novog Sada koju poznajem, pa me je tako singapurski brka podsetio na čika-Mitu sa Novog Naselja, samo zbog načina na koji sedi i pomera se dok igra šah.

    Read More

  • Malteški kontrasti

    O Malti nisam znala mnogo, jedina asocijacija na ovo ostrvo mi je bila Valeta, svetsko kulturno nasleđe i grad koji izgleda kao isklesan u steni. Valeta zaista i jeste takva, sva u žutom krečnjaku, stamena, opasana zidinama, kako kažu najutvrđenija tvrđava Evrope. S druge strane, ona je i grad pun svakodnevnog, običnog života lokalaca koji se prepliće sa životima turista. Grad Valeta deluje kao skrivena oaza, sačuvana od dinamike koja odlikuje ostatak Malte. Tu možete naći uspavane kutke, terase sa kojih se čuju glasovi stanara, prazne klupe, bedeme koji nisu načičkani turistima ili park gde slobodno možete sesti na travu (ako nađete neku senku), jer ne zaboravite da je Malta ostrvo bez mnogo rastinja i zelenila. Stena, pesak i kaktusi, to je otprilike slika ostrvskog pejzaža.

    Read More

  • Letnja druženja uz čalabrc

    Letu je kraj. Pravom i ovom kasnijem, miholjskom. Sunce koje smo do sada akumulirali treba da nas greje još najmanje pet meseci, do proleća. Ovo leto mi je ostalo u lepom sećanju, posebno druženja sa gostima koje sam vodila u šetnju Moji ukusi. Šetnje su pale baš u najtoplije letnje dane. U vreme ručka, kada smo se nalazili, skoro nigde nije bilo hladovine, tako da smo skoro jurili ulicama da stignemo do mesta gde nas čekaju oaze sa hranom za degustaciju.

    Read More

  • Selo od vode i tradicije

    Bački Monoštor sam zavolela na prvi pogled. To je selo na severu Bačke, okruženo Dunavom, njegovim rukavcima i barama, i Velikim bačkim kanalom. Smešteno je u samom srcu Specijalnog rezervata prirode Gornje Podunavlje. Prvi put kad sam bila ovde osećala sam se kao da sam ušla u neki drugi svet, gde vladaju pravila zasnovana na ritmu prirode i poštovanju tradicije. To mi je izgledalo kao suprotnost života u gradu, gde se zbog velike gustine ljudi, zgrada i dešavanja često osećam ubrzano. Uprkos tome što se trudim da usporim tempo, to nekada ne zavisi od mene jer postoje neki zadaci i obaveze koje me čekaju.

    Read More

  • Druženje sa ukusima

    Gastro tura Novi sad-32

    Vreme je za lepe stvari. Za upoznavanje, druženje, hranu i otkrivanje novih mesta. Za susret kultura i razgovore o sličnostima i razlikama. Za ukuse nekima bliske, nekima potpuno nove i egzotične. Ukusi Novog Sada je moj novi projekat, tačnije gastro tura koji sam osmislila u saradnji sa novosadskim ugostiteljima kod kojih često odlazim i gde znam da spremaju dobru hranu. U ponudi je pretežno vojvođanska kuhinja i pića sa ovog podneblja. Tura podrazumeva šetnju po Novom Sadu i degustaciju hrane i pića na pet različitih mesta. Održava se subotom, počinje u vreme ručka i traje između tri i četiri sata. Maksimalan broj ljudi u jednoj turi je osam, kako bismo svi imali kvalitetan doživljaj druženja i hrane.

    Read More

  • Vikend impresija

    Szeged 6

    Za doživljaje na putovanjima potrebne su priče. Neko voli velike naracije, istorijske podatke, godine koje se povezuju sa uzrocima istorijskih dešavanja, značajne građevine i priče o vladarima. Ja lično volim one druge, male priče o svakodnevnim dešavanjima, običnim ljudima i njihovim životima. Volim i izmišljenje priče, legende, predanja i mitove. One koje se prenose i ne zna se više ni ko ih je izmislio, ali su tu i svaka generacija ih zna.

    Read More