Souporaba, kakva čarobna reč
Fotografije: David Lotrič (Kaloop) i Slovenia Coworking 
“Kako je divna ona terasa“, rekla sam Evi dok smo se vozile biciklima kroz Ljubljanu i kada sam ugledala predivnu terasu sa pogledom na Ljubljanicu – jednostavnu i čistu, sa jednom mrežom za ljuljanje između dva stuba. „Da, to je Ulajev stan“, rekla je Eva, tako jednostavno kao da je to najnormalnija stvar, da Ulaj živi tek tako u tom stanu od mnoštva stanova na svetu, pa u Evropi, pa u Sloveniji, pa u Ljubljani. „Čekaj, Marinin Ulaj?“ pitala sam zabezeknuta, još pod utiskom njihovog stiska ruke i suza koje su mi grunule na oči u sceni kada se Marina i Ulaj sretnu posle dugo vremena – prijatelji, ljubavnici, srodne, a nesuđene duše, koje će večito voleti jedno drugo, a nikada neće više biti zajedno. „Da, da, taj Ulaj, super je čovek, prepun ideja, radili smo i jedan projekat zajedno, odličan je“, rekla je Eva spontano i iskreno, kao da je to nešto što se svakodnevno svakome dešava. Fotku terase nećete videti jer se, od iznenađenja i instant bacanja u romantičarenje, nisam uopšte setila da fotografišem terasu, koju biste sada, znam, voleli da vidite. Ali možete pogledati još jednom susret Marine i Ulaja u muzeju MOMA, Njujork (pripremite maramice).
Od Eve sam naučila jednu super slovenačku reč – souporaba, što znači deljenje. I to je reč kojom opisujem Ljubljanu, ustvari ljude koji je čine. Za vreme koje sam tamo provela, a to je bio jedan ipo dan, naučila sam nešto što za ceo svoj život u mom rodnom gradu nisam – kako deliti i sarađivati i pritom napredovati i uživati u zajedništvu. Deljenje je moćna aktivnost i može se primeniti na sve – prostor, ideje, veštine, kao i na gotove proizvode i hranu. U čast ove vrline u Ljubljani postoji i „Dan Souporabe“, kada se okupe svi deljenju skloni i rade baš to – udružuju se i razmenjuju – hleb za papuče, tašnu za uslugu grafičkog dizajna, programiranje web sajta za majicu. Uče jedni od drugih i deljenjem postaju bogatiji. Baš dobro, zar ne?
A ljudi…e to je posebna priča. Za jedan radni dan sa Evom u Coworking Slovenia upoznala sam gomilu zanimljivih. Neki od njih preko radnog dana pišu raznorazne razvojne strategije da bi uveče bili glumci amateri, drugi su kulturolozi koji prave i internet platforme, a pritom su aktivisti oko pitanja napuštenih životinja, treći se bave senzornim i uličnim teatrom, pa dizajneri koji prave profi filmiće za prezentaciju svojih strava proizvoda na kickstarter-u, i mnogi drugi – stvaraoci, kreativci, sanjari, vizionari. Svi su oni Ljubljana koju ne može svako da vidi, ona koja diše, sarađuje, stvara i sama definiše svoj kreativni duh. Bez šminke i nameštanja da bi se svidela slučajnim ili namernim posetiocima. Takva je svaki dan, i svaka osoba je suština za sebe, sa svima možete satima razgovarati i istovremeno ploviti kroz nova saznanja, inspirisati se novim idejama, a osećati prisnost kao sa nekim koga već odavno poznajete.
Iako mi se već odavno smestila u srce, Ljubljana se posle ovog putovanja sada i fino u njemu ugnjezdila. I lepo nam je tako.
