Sličnost po osećaju – Linc

Poznato je da ljudi kada putuju uočavaju stvari koje ih podsećaju na mesto odakle dolaze. Mnogi istraživači turizma kritikuju ovu pojavu, i tvrde da zbog nje putnici ne mogu da se odvoje od svakodnevice i suštinski dožive nove prostore. Ne znam kako je sa vama, ali meni bilo gde da se nalazim zapadne za oko neki kutak i podseti me na Novi Sad. Dovoljni su nekada samo miris i atmosfera ulice, koji me smeste u neku od ulica mog grada i prenesu sećanja na vreme provedeno u njima (tako me je Duvanska ulica (Dohány utca) u Pečuju vraćala u sećanje na ulicu Vuka Karadžića u Novom Sadu). Isto tako, često me neka osoba na putu podseti na osobu iz Novog Sada koju poznajem, pa me je tako singapurski brka podsetio na čika-Mitu sa Novog Naselja, samo zbog načina na koji sedi i pomera se dok igra šah.

Mislim da nalaženje poznatog u nepoznatom ne znači nužno da želimo da se osećamo sigurno. Verujem da to može da bude i prepuštanje novom prostoru koji doživimo toliko duboko da nam pokrene emocije, sećanja, mirise i zvuke koje smo doživeli u mestu gde smo dugo boravili i koje smatramo svojim. Ta mesta uopšte ne moraju da liče jedno na drugo. Osećaj poznatog možemo doživeti u ulici velikog grada, a da smo uvek živeli u malom. Takođe, osećaj sela možemo prepoznati na reci ili planini.

Ma koliko osećaj prepoznavanja bio subjektivan, rekla bih da postoji grad za koji bi i objektivan posmatrač rekao da liči na Novi Sad. To je Linc, grad na obali Dunava u Gornjoj Austriji (Obere Österreich). Sličnost se uočava na prvi pogled. Kroz grad teče Dunav preko kojeg se pružaju dva mosta koji podsećaju na Dugu i Most Slobode. Obale Dunava podsećaju na novosadsku i petrovaradinsku stranu – jedna je sedište administracije, prostrana celina sa šetalištem uz reku, a druga je kompaktnija, manja i zalazi u pobrđe. I da, Linc ima Bećarac, koji izgleda kao novosadski, samo je manji jer je Linc duplo manji grad od Novog Sada. Umesto peska na plaži je šljunak što nije uopšte loše budući da je voda u reci providna i naizgled čista.

Razlika u ritmu života između Linca i austrijskog glavnog grada se oseti na prvi pogled. Baš kao i razlika između Novog Sada i Beograda. Beč me je ispratio u dinamici ljudi na stanici, žurbi i mnoštvu glasova. Stanica u Lincu je pitoma, usporena, nema puno ljudi i nema velikogradske dinamike. U Lincu ljudi šetaju u stilu “noga pred nogu“, polako, jer nema tu baš puno prostora za pružanje koraka. Glavna ulica se pređe za petnaestak minuta laganog hoda, pa ne treba žuriti. Linc je grad idealan za obilaženje biciklom, međutim nije ga lako rentirati jer ne postoji centralni gradski sistem iznajmljivanja kao u Beču. S druge strane, prednost malog grada je u tome što se svi znaju i predusretljivi su u rešavanju problema. Tako je službenica u Turističkoj organizaciji ljubazno pozvala svog poznanika iz servisa bicikala, koji nam je iznajmio polovne bicikle koji su za prodaju. U Beču ćete teško naći ovakve momente improvizacije i predusretljivosti koja je meni posebno prijala jer me je podsetila na spontanost na koju smo mi iz ljudi iz Srbije navikli.

                

                

Linc je bio Evropska prestonica kulture 2009. godine i s tim u vezi može se videte nekoliko impozantnih objekata – Ars Elektronika (Ars Electronica), Brukner haus, Lentos muzej, Opera, Fabrika duvana (Tabakfabrik). Od svih objekata, jedino je Fabrika duvana stari modernistički objekat, koji me je (podsećate) podsetio na Tabakovićevu zradu Radničkog doma u Novom Sadu. Danas se Fabrika koristi kao mesto za kulturna dešavanja i deljeni radni prostor (co-working). Ukoliko ne želite da ulazite u svaki objekat unutra, možete ih obići i pogledati spolja. Biciklom ovaj obilazak traje oko sat vremena.

Posebno interesantna je industrijska zona u Lincu koja je, iako dalje aktivna, kompletno oslikana umetničkim muralima i predstavlja najveću kompaktnu galeriju murala na svetu. Do ove lokacije je najbolje ići biciklima uz Dunav do luke i dalje, do industrijske zone.

Obilazak Linca smo završili u kafeu na Dunavu, koji po položaju neodoljivo podseća na restoran Aqua Doria. Stil kafea je doduše drugačiji, opušteniji i ležerniji, više za popodnevnu kafu i kolač. Ili za pivo, koje je najbolje u periodu između zalaska sunca i povečerja.

Šta mislite o ovom postu?_Write your thoughts about this post.