Putovanje kao davanje


Fakultet sam upisala 1999. godine, iste godine kada je završeno bombardovanje Srbije. Dvoumila sam se između istorije umetnosti i defektologije, i na kraju se odlučila za turizam, iz praktičnih razloga – mogla sam da ostanem u Novom Sadu. To je bilo praktično i ekonomično rešenje za moju porodicu, bez troškova stanovanja u drugom gradu. Dok sam studirala početkom dvehiljaditih, nije bilo puno mogućnosti za studentsku razmenu. Boravak na drugom fakultetu u inostranstvu nije bila uobičajena praksa. Tek poneki student, posebno talentovan i vredan, mogao je da pohađa semestar i istražuje na drugim fakultetima. Za nas prosečne studente šanse su bile gotovo nepostojeće.

Žarko sam želela da putujem dok sam studirala. Ali ne onako samo preko leta sa društvom, ili organizovano sa fakultetom. Želela sam da odem i boravim negde duže, sama među nekim drugim svetom, da radim nešto što ima smisla za mesto i ljude koje sam posetila. Neki od mojih prijatelja su putovali preko udruženja Mladi istraživači Srbije i prenosili mi svoja iskustva o boravku u evropskim zemljama, gde su volontirali na različitim projektima, upoznali puno ljudi i super se proveli. To mi se učinilo kao sjajna ideja i uzela sam je u razmatranje za svoje naredno putovanje.

U pretrazi volonterskih kampova 2004. godine, jedan kamp me je posebno privukao. Fokus mi se toliko usmerio na njega da sam prestala sa daljom pretragom i posvetila se detaljima. Provansa. Imanje sa starom kućom. Rad na pravljenju organske bašte i uspostavljanju organske proizvodnje povrća. Organizacija koja je kupila zemlju je tražila volontere koji bi pomogli u sadnji povrća i radu u bašti. Osetila sam uzbuđenje i znala sam da moram otići tamo. Prijavila sam se preko udruženja Mladi istraživači Srbije i očekivala da budem primljena.

Posle par nedelja javili su mi da sam primljena kao volonter u kamp u Provansi. To je to, pomislila sam. Hvatalo me je uzbuđenje zbog mog prvog samostalnog dugog putovanja. Putovala sam autobusom Beograd-Monpelje. Izašla sam na stanici u Marseju. Nakon 36 sati putovanja, imala sam još koji sat do mesta Peynier, gde su nas sačekali organizatori kampa i odveli u selo Trets u unutrašnjosti Provanse. Kada sam stigla na imanje, saznala sam da mi je kod opisa kampa promakla činjenica da je njegov radni jezik francuski. Nakon skoro dva dana putovanja i celog stresa oko dolaska, to saznanje me je dotuklo. Činilo mi se tada da je velika greška što sam tu došla i poželela sam da se vratim. No, to je ipak bio samo umor i pritisak novih informacija koje nisam mogla da obradim u svojoj glavi.

Kada sam se naspavala i odmorila, otkrila sam da se nalazim na divnom imanju, koje je praktično njiva sa starom kamenom provansalskom kućom. Kuća je tada bila u fazi obnove, ali i kao takva bila je sasvim dovoljna za smeštaj nas nekoliko volontera. Imanje se zove La Ferme de Noé (Noina farma) i zamišljeno je kao ugostiteljsko-obrazovni poljoprivredni centar u kojem se proizvodi organsko povrće od kojeg će se svakodnevno spremati obroci i služiti u restoranu. Pored toga, ideja je bila da tu budu i domaće životinje koje će se slobodno kretati i koje će biti na raspolaganju školama, obdaništima i svima koji žele da se upoznaju sa organskom proizvodnjom i životinjama. Moj zadatak je bio da sadim semena u leje na njivi, kao i da, zajedno sa ostalima, spremam hranu koju ćemo svi zajedno jesti. Posao je bio lagan i zanimljiv. Da budem iskrena, tada nisam puno razmišljala o organskoj proizvodnji i njenom značaju u našim životima. Sada vidim da su mi lekcije naučene na tom imanju ostale u sećanju, kao i prvi ukusi francuske kuhinje.

Društvo u kampu je bilo raznovrsno, Amerikanka Kim, Francuskinja Aurélie, Francuz Tete i Južnokoreanac Pol. Domaćini su, naravno, govorili samo francuski. Iako su se trudili da pričaju engleski, nikako se nismo mogli razumeti. Koliko sam se na početku razočarala što sam odabrala kamp gde se govori samo francuski, na kraju sam shvatila da to i nije tako loše. Nisam dobila to što sam planirala – vežbanje engleskog sa puno različitih ljudi, ali sam dobila nešto drugo – otvorenost za drugačije, za nepoznatu sredinu u kojoj sam se začudo snalazila iako nisam znala jezik.

Tako je to bilo 2004. godine. Moj drugi susret sa Provansom desio se trinaest godina nakon toga. Na imanje La ferme de Noé sam otišla ponovo 2020. godine, na svoj rođendan, kao gost. Danas farma funkcioniše baš kako je zamišljena – kao farma sa organskom proizvodnjom, sa restoranom za posetioce i domaćim životinjama koje okolo slobodno trče. Duh mesta je i dalje hipi, kakav je i ostao u mom sećanju. Činilo mi se kao da ulazim u neki svoj prošli život, sve mi je delovalo poznato, raspored soba, trpezarija, čak je i miris stare kamene kuće ostao isti. Značilo mi je što sam se vratila na to mesto. Osećala sam kao da sam ugradila deo sebe u njega, bez očekivanja da ću nesto dobiti zauzvrat.



To moje putovanje u Provansu pre sedamnaest godina je bilo temelj putovanja kakva volim da praktikujem – putovanja sa smislom, sa bliskim kontaktom sa lokalcima, sa razmenom energije, pomoći i iskustava. Putovanje je bilo dovoljno dugo da osetim mesto na kojem sam, i da uložim trud i napor da ga učinim boljim. Za mene putovanja zaista imaju taj smisao – razumevanja ljudi, pronalaženja sličnosti i razlika, i poštovanje istih. Veliku vrednost u mom sećanju na mesta imaju mirisi, volim da udahnem podneblje u kojem boravim. Mislim da su mirisi kao mape u našem sećanju, na različitim mestima drugačije mirišu priroda, nedeljni ručak, mokra zemlja ili parfemi prolaznika.


Mirise mesta beležim jednako kao boje, slike i zvuke. Provansu pamtim po svemu tome, a svake godine dodam po jedan novi miris, zvuk ili boju. Drago mi je što je Provansa jedno od mojih utočišta, moje sigurno mesto gde me sunce mazi u januaru, ali isto tako gde me vetar mistral ispreseca svojom hladnoćom i brzinom. Sve su to delovi podneblja koji mi se ucrtavaju u sećanje i stvaraju osećaj bliskosti. Svaki put u Provansi otkrijem nešto novo i dodajem u mozaik sećanja na jedno moje mesto.

Šta mislite o ovom postu?_Write your thoughts about this post.