Porto.

Na Novi Sad se krajem decembra svakodnevno spuštala magla. To je trajalo nedeljama. Svi smo bili potopljeni u mutni beličasti vazduh i osećala se neka nelagoda. Radovala sam se polasku u Portugal, zemlju koja mi je na mapi „za posetiti“ već dugo vremena. Planski smo, još u avgustu, rezervisali putovanje za zimu, kraj decembra – početak januara, kada je kod nas hladno, mokro, maglovito i zaleđeno. Sa distancom od dve nedelje nakon puta, snegom i ledom koji je prekrio Novi Sad, vidim da je ova odluka bio pun pogodak i dobar način da se preseče zima.

Leteli smo iz Pešte u Lisabon, gde smo se i prvi put susreli sa portugalskim toplim večernjim vazduhom na stanici Gare Oriente, najlepšoj železničkoj stanici koju sam ikada videla u životu.

Kada ste unutra, čini vam se kao da ste u utrobi neke velike okeanske ribe, a stanica je to veče i mirisala na Orijent, na začine i opojne mošusne mirisne. Kakav neobičan a lep portugalski doček.

Nismo se zadržavali u Lisabonu, odmah smo uhvatili voz za Porto, naše prvo odredište. Porto je grad na ušću reke Duro u Atlantski okean, gde naši prijatelji Pera i Ceca žive već par meseci i upoznaju vida a la portuguesa. Mirko i ja smo planirali da pokupimo njihove savete kao friških lokalaca, a da ostatak prepustimo sopstvenom instinktu i raspoloženju. Od starta mi se svideo taj plan, posebno što volim da istražujem i da se iznenadim kada negde odem. Priznajem da odskora volim i da imam nešto unapred isplanirano, kao na primer smeštaj, put i par aktivnosti, tako da mi je faktor iznenađenja postao smanjen, ali ceo doživljaj nimalo. Nakon što smo se smestili kod naših domaćina, instinkt nam je nedvosmisleno govorio da se moramo dobro naspavati. Ne znam da li je do vazduha ili niže noćne temperature, nekoliko dana po dolasku spavali smo neuobičajeno dugo. Izgleda da nam prvo to trebalo – odmor posle radne godine, obaveza i skraćenja noćnog sna, tako da je prva stvar u Portu bila njegova nadoknada. Iako smo tada bili zbunjeni ovom neplaniranom okolnošću, ispostavilo se da je to bio dobar početak. Shvatili smo da dugo spavanje i odmor nisu bili nimalo slučajni, to nas je Porto uvodio u svoje raspoloženje, kako bismo bili spremni da se prepustimo njegovom opušteno-spokojnom ritmu.

Porto nije veliki grad, ali je sadržajan, i tokom deset dana koliko smo u njemu boravili, svaki nam je bio ispunjen – uglavnom upijanjem atmosfere, zvuka melodičnog portugalskog jezika, mirisa ukusne hrane, boja azuležo pločica, oblaka, Atlantika i reke. Za boravak u Portu dovoljno je da otvorite čula i prepustite mu se. Ne možete se izgubiti i gdegod da dođete na pravom ste mestu. Naša čula najviše je razigrala obala Atlantika, od mesta gde se reka Duro uliva u njega (Foz – čita se Fož i znači ušće) do ribarskog mesta Matozinjoš (Matosinhos), gde postoji ulica sa ribljim restoranima ispred kojih uveče (tek od 19h) kreću da raspaljuju roštilj i pripremaju svežu ribu koja je tog dana ulovljenu u moru. Od ušća reke Duro u okean do Matozinjoša ima sat vremena laganog hoda, a večera u restoranu Salta-O-Muro vredi svakog koraka i čekanja do 19.15, kada se ovaj restoran otvara za večeru. Preporuka za hranu je svakako brancin ili orada, sveže izvađena iz mora, posoljena krupnom morskom solju, grilovana i poslužena sa mladim krompirom i barenim povrćem. Uz čašu vina kuće (koje je uvek i u svakom restoranu odlično), verujte da vam ne treba ništa više.

Susret sa okeanom bio je jedan od neobičnijih iskustava – vozite se gradskom autobuskom linijom 204 do kraja (stanica Fož) i dok se autobus sprema da parkira na poslednjoj stanici, vidite niz ulicu šetalište pored okeana i ogromne zapenušane talase. Čim izađete počinjete da čujete kako tutnje i prelamaju se preko stena. Miriše na čisto, na kiseonik, so, sunce, na more kada nije vrućina, na morsku jesen. Mnoštvo galebova nadleće vodu pokušavajući da ulovi hranu, tako da se njihov zvuk i talasi nadglasavaju, što stvara jednu posebnu dinamiku i dramatičnost. Talasi su ovde najveći koje sam ikad videla, i podsetili su me na snagu ogromne vode, koja nas podseća koliko je priroda snažna, a mi ipak mali i nemoćni u odnosu na njenu silinu. Boravak pored okeana nas je istovremeno razbuđivao i opuštao – zvuk razbijanja talasa, boje neba, mora i pogled na liniju pučine činili su da osećamo kako nam se telo odmara i budi, a misli čiste i postaju bistre.

Narednih dana u Portu švrljali smo po njegovim kvartovima. Stanica na kojoj smo uglavnom izlazili iz metroa je São Bento, što je i regionalna železnička stanica u Portu, sa možda najlepšom slikom na keramičkim pločicama koju smo videli u Portugalu. Linije metroa i vreme polazaka su odlično organizovani, ali su razdaljine između stanica prilično male, tako da se može svuda stići i pešice.

Jedan od lepših dana bio je odlazak do dela grada Guindalense, gde postoji istoimena mesna zajednica i fudbalski klub, i gde se nalazi jedna od terasa sa najboljim pogledom na grad i reku Duro. Kada smo došli u nameri da popijemo kafu klub nije radio, iako smo videli radno vreme (od 14 do 19h), ali nešto su baš tada pomerili tako da su radili od 14 do 16h, pa od 19 do 23h. Inače, radno vreme je u Portu skroz neobično – restorani rade uglavnom dvokratno, od 12 do 15h i od 19.30 do 23h. Van ovog vremena, teško ćete naći mesto gde možete jesti. Propuštanje ručka znači da morate da čekate večeru, ili da jedete neko pecivo usput da prekratite vreme (i glad). Stanovnici Porta rado idu u restorane, a neke vole toliko da su u stanju da čekaju i do dva sata na vratima da se oslobodi mesto (u Salta-O-Muro je bilo tako – dok smo mi ćaskali uz vino i sedeli, pravila se gužva u malom “predsoblju” restorana; iako je bilo mesta u drugim restoranima, ljudi su strpljivo čekali da se oslobodi mesto kako bi seli baš u ovaj).

Iako nismo uhvatili pogled sa terase Guindalense FC.,ovaj deo grada nam je pružio uvid u slike, mirise i zvuke iz svakodnevnog života stanovnika kvarta – veš koji se suši, ručkove iz kuća, muziku i pevanje kroz otvorene prozore, dečaka u fudbalskom dresu koji šuta loptu uz stepenice, lenju mačku na prozoru i ruku gospođe koja je mazi. Bilo je nečeg poznatog u ovim ulicama, a izlizani gelenderi su me vratili u detinjstvo i sećanja na ekipu iz mog kvarta sa kojom sam se spuštala po gelenderima dok nisu postali isto tako uglačani i klizavi.

Od Dom Luiz I mosta počinje šetalište sa mnoštvom restorana i suvenirskih tezgi. Tu smo prvi put videli mnogo posetilaca na jednom mestu. Vidi se da je ovo celo šetalište centar za turiste (suveniri razni, i što je portugalsko i što nije, slični kafei sa baštama do reke), ali nije nam smetalo da prođemo tuda i sretnemo veći broj ljudi na jednom mestu (posebno što smo znali da svakog minuta možemo skrenuti u neku od sporednih uličica gde sigurno nećemo sresti nikoga do par mačaka koje se izležavaju na suncu).

Tako smo, posle kafe sa pogledom na reku, i zalutali u jednu od uličica, šetali, slušali zvuke porto-svakodnevice. Odjednom, čula sam neki zvuk, disko muziku na dobrom ozvučenju. Kao u filmu, provirila sam kroz neku staru špijunku na ogradi i kroz nju ugledala neki skroz drugi svet, neobičan za ovaj stari deo grada i uske ulice – halu sa torbama, garderobom, starim, redizajniranim nameštajem. Prateći muziku, obišli smo ceo kvart i naišli na divno revitalizovan prostor starog magacina Armazém, gde se nalaze radnjice dizajnera iz Porta, restoran/kafe i pop-up galerija. Sve vreme našeg zadržavanja, muzika je bila odlična i cela atmosfera vrlo prijatna. Tu bismo sigurno popili kafu da je nismo upravo gustirali na bedemu uz reku.

Jednog od naših Porto dana otišli smo na pijacu Bolhao gde se oseti duh svakodnevice stanovnika Porta. Oni tu kupuju namirnice, ali i sede u restoranima i piju vino, ručaju i veoma je živ ambijent baš na samoj pijaci. Ulice oko pijace su takođe pune različitih tradicionalnih radnji – pekara, prodavnica sira i mesnih delikatesa, začina. Čini nam se da Portugalci vole da čuvaju ono što je tradicionalno i ne žure da prihvataju uticaje globalnih trendova (brza hrana, prehrambeni lanci i brendovi). “Old stajl” radnje su uvek pune ljudi i izgleda kao da se svi poznaju i ćaskaju dok kupuju bakaluk.

Vreme u decembru i januaru u Portu je promenjivo, ali nikako hladno. Promenjivo znači da pada kiša neko vreme (nama je padala najčešće ujutru) i onda se pojavi sunce, tako da možeš biti u džemperu, bez jakne. Temperatura je između 12 i 17 stepeni, što je sasvim prijatno za nas koji smo navikli na minus u januaru. Jedan od ugođaja koji mi je živo ostao u sećnju je iz kafeterije/restorana Duas de Letra. Ovo je mesto gde možete jesti fine stvari, salate, sendviče, čorbe, kolače. Ima divnu baštu iza lokala, ali i klupicu ispred, ljubazno rešenje za pušače, koje smo bez pardona uzurpirali i uživali u pingo* kafi (*moja ljubav portugalska, neprežaljena i od povratka stalno improvizovana u novosadskim uslovima, ali bezuspešno). Pogled sa klupice je na ulicu, park, prolaznike i vedro nebo. Užitak kompletan.

Posle okeana, otkrivanja uličica, pijace i kafa u raznoraznim ambijentima, jedan dan smo šetali od ušća reke Duro do centra (kreće se takođe od ušća – Fož, ali se ne ide uz okean prema Matozinjošu, nego prema centru grada prateći reku). Na tom pravcu je slika Porta potpuno drugačija od one na okeanu – vidi se stari grad, reka teče mirna i široka, galebovi ovde ne lete nego kao da su došli da odmore dok se ne odvaže da ponovo izađu na okean. Vide se sva brda na kojima se grad prostire i ovaj pogled bih nazvala „slika za razglednicu“ (a sa mnom se slažu i mnogi dizajneri razglednica ovog grada).

Uzbrdo pored Kristalne palate, možete se popeti u ulicu Miguel Bombarda, gde počinje umetnička četvrt Porta. Tu se nalaze galerije, ateljei, vintidž radnjice, kafei, alternativni tržni centri. Ako ste ljubitelj ovih stvari, biće vam zabavno. A plus ako volite čajeve, nemojte propustiti čajdžinicu Rota do Chá gde prave i služe raznovrsne čajeve, koje takođe možete kupiti u maloj radnjici pored i poneti kući (probajte crni čaj sa Porto vinom, ne verujem da ćete ga igde drugde naći).

Mislim da sam vas dovoljno podstakla na razmišljanje o ovom gradu pa ću polako da završavam svoju priču i nastavim da gledam fotke, po stoti put. Ostavljam vas sa mojim prvim utiscima i samo malim delom onoga što ćete videti i raditi u Portu.

Moj savet je – prepustite mu se, otkrivajte, videćete da će vam Porto blagonaklono uzvratiti. Otkrijte neka svoja mesta i zabeležite ih, u pamćenje, blokčić ili računar. Nosite ih sa sobom, obradovaće vas kad iskoče iznenada, kad je hladno, sivo i tmurno ili vam baš nije neki dan. Mene tako iznenadi miris soli u vazduhu, sećanje na kafu pored okeana na suncu, na hrskavo testo za natu, i sveže pečenu ribu sa roštilja. Tada znam da mi Porto šalje pozdrave, osmehnem se, navučem kapu, stegnem jače šal, zahvalna na doživljaju i zalihama sunca i dobrog osećaja.

Pored mojih, u ovom postu nalaze se i fotke Žarković Mirka (Hey!Alliance)