O Bakuu i Radmili Karaklajić

“Mogla bih nešto da pojedem”, pomislila sam danas predveče. “Jela bih nešto od testa, punjeno povrćem ili mesom”, mislim se. Izađem iz hotela i po osećaju se uputim ka jednoj od ulica Bakua. Posle dvadesetak koraka ugledam mali lokal sa tri žene unutra. Jedna pravi nešto od testa, druge dve ćaskaju. Uđem i znam da ću ovde ostati i jesti.

Preporučile su mi prvo kutab (Qutab), palačinku punjenu zelenišem, zalivenu puterom i posutu sumakom. Malo na ruskom, malo na engleskom, raspričasmo se mi i nasmejasmo od srca.

“Mi jako volimo Radmilu Karaklajić, ona je živela ovde u komšiluku”, kažu ženice. Ja znam za Radmilu Karaklajić, ali ne i za njenu sovjetsku karijeru. Počeše ženice da pevaju i slatko da se smeju. Zapevah i ja onako spontano, nabadajući melodiju. Posle kutaba pojela sam i palačinku sa mesom (Blinçik), a poslužile su mi i čaj i slatkiše. U tom momentu sam osetila neverovatnu bliskost sa ovim ženama i zauvek ću zapamtiti ovo veče u Bakuu.

Posle smo malo pevale i Dilajlu od Tom Džonsa, ispozdravljale se i vratile svojim životima.

Neko će vam reći da je Baku moderan grad, sa monumentalnim građevinama izgrađenim od prihoda koji dolaze od nafte. Pričaće vam o bulevarima, starim zgradama s kraja devetnaestog veka, raskošnim parkovima i starom gradu od peščara. Oduševljeno će pominjati savremenu arhitekturu i dizajn, stadione, kulturne i tržne centre. Sve navedeno zaista postoji, istina je, ali za mene je to samo scenografija za život koji se odvija u Bakuu. Njegov duh je nešto što je teško preneti rečima.

Kada sam stigla u Baku i izašla u toplu oktobarsku noć, odmah sam se osetila dobro. Kao da već poznajem prostor, kao da sam već nekad bila tu, a naravno da nisam. Na parkingu aerodroma je gužva, svi su parkirani tako da blokiraju jedni druge, ali nema buke i galame, samo haos. To mi je bilo smešno i simpatično. Pomislila sam kako je to siguran znak da sam na Orijentu.

Baku je grad u kojem živi trećina azerbejdžanske populacije. Tu dolaze svi da rade, zarade i okušaju sreću u industriji gasa i nafte, i u uslužnim delatnostima. Ovaj grad vrvi od ljudi, kako danju, tako i uveče. Prijatno me je iznenadilo to što ljudi šetaju uveče do kasno. Srede se i porodično paradiraju. Živeći u Beču, gde posle 21h sve nekako utihne, čak i u centru grada, ovo mi je bilo prijatno iznenađenje. Radost života se u Bakuu oseti u vazduhu.

Multikulturalnost u Bakuu nije samo fraza; sasvim je normalno da se džamije, sinagoge, hrišćanske crkve i palate iz 14. veka nalaze jedni uz druge. Kao kontrast ovoj tradiciji videćete savremen građevine u staklu i metalu, sa hologramima i video projekcijama. Pomislila sam kako bih se negde drugde, posebno u Srbiji, kritički odnosila prema ovakvoj arhitekturi – namenjenoj da zadivi i opčini novim tehnologijama, gabaritno i vizuelno neuklopljenoj. Ovde se jednostavno sve uklopilo, i staro i novo dinamično razgovaraju, tu su kontrasti blještavila i tame, utisak do utiska, od kojih svaki teži da privuče pažnju i impresionira.

U Bakuu se govore ruski i azerbejdžanski, a mladi sve više koriste engleski. Da budem iskrena, meni je srpski ovde najviše pomogao. Oni pričaju ruski, ja srpski, i fino smo se sporazumeli. Zanimljiva mi je fascinacija Bakuanaca zapadnom potrošačkom kulturom. Ovde ćete videti puno markirane garderobe i restoranskih lanaca, što mi je na momente smetalo jer u nekim delovima Baku podseća na bilo koji evropski veći grad. Da me je neko samo spustio u neke od ulica, mogla sam pomisliti da sam u Beogradu ili Parizu. To me je malo razočaralo jer azerbejdžanska kultura baš ima šta da ponudi – od tradicije, mode, do hrane, i mislim da bi afirmisanje tih resursa bilo mnogo atraktivnije od oslanjanja na zapadne trendove i franšize poznatih ugostiteljskih lanaca.

Bakuanci i Bakuanke su jako fini ljudi i veoma radi da pričaju, što ne znači da ćete se uvek i sporazumeti. Iako naizgled slični, ruski i srpski jezik se ipak razlikuju i ne može se baš opušteno ćaskati. Međutim, spremnost da razgovaraju i da vas ugoste je prilično izražena. Moj susret sa ljudima je uvek bio dirljiv, otuda i anegdota o Radmili Karaklajic sa raspevanim kuvaricama.

Kako putujem, sve više cenim tu „nemonetarnu“ razmenu među ljudima. Turizam u smislu kako ga zapadni svet vidi i upražnjava, konstantno zahteva profesionalizaciju i standardizaciju. Masovnost posetilaca traži brzinu usluživanja, što često utiče na kvalitet usluge u smislu vremena posvećenog pojedincu. Šetajući Bakuom shvatila sam da, ukoliko se turizam omasovi u Azerbejdžanu, to može dovesti do toga da se izgubi spontanost, mogućnost da otkrivate obična mesta sa lokalcima koji će vam, pored onoga što ste poručili, ponuditi gratis šolju čaja i slatkiš. A to su mali znaci stvarnog života koji prave čaroliju jer nisu predvidivi i ucrtani u mapu puta.

Toplog srca preporučujem da odete u Baku ako vam se ukaže prilika. Nemojte imati poseban plan, pustite da vam se grad otkriva i da vas instinkt vodi do nekih malih, običnih ljudi ovog velikog grada i njihovih priča i pesama.