Naša kuća putujuća

Kad sam bila mala na porodičnim letovanjima smo živeli u žuto-narandžastoj kući, pokretnoj, na vrhu kola. Volela sam što sam se u nju penjala stepenicama, kao na krevet na sprat koji sam uvek priželjkivala da imam. Kuća je cela bila platnena, sa drvenim “podom” i mrežastim prozorima. Mirisala je čudno, za mene je to bio njen tipičan miris – mešavina drveta, metala i tavana na kojem je boravila tokom cele zime.

Ta naša kuća je ustvari šator, samo nije na zemlji nego na kolima i zbog toga je privlačila pažnju jer smo mi, njeni stanovnici, smešteni na visini, kao na osmatračnici. Prvo smo u šatoru spavali tata, mama i ja, a kada je došla Beka, tata je spavao na poljskom krevetu napolju, ispod dela našeg šatora koji ga je natkrivao. Kuhinja nam je bila na prednjoj haubi kola, a kuvalo se na malom rešou. I imali smo sve kao u pravoj domaćinskoj kuhinji – tanjire, escajg, posuđe, začine, krpe.

Kada smo hteli da idemo na izlete u druga mesta morali smo da sklanjamo celu kuhinju sa haube i sklapamo našu pokretnu kuću. Ali to je bilo lako i brzo, za nekoliko minuta smo bili spremni za pokret. Isto tako, kada bi nam dosadilo mesto na kojem se nalazimo, spakovali bismo se za jednako kratko vreme i zuuuum – odjurili dalje.

Pred početak pubertetske faze počelo me je bivati sramota što nemamo šator kao svi – klasičan, uboden u zemlju, stabilan, „normalan“. Mislila sam da smo neki izrodi i nisam se toliko radovala letovanjima kao kad sam bila mala. Virila sam u tuđe šatore i prikolice i divila se velikim stolovima, frižiderima, televizorima, ljubimcima i svačim što su ljudi nosili sa sobom na letovanje. Pitala sam tatu i mamu zašto mi nemamo takav šator ili prikolicu, a oni su uvek odgovarali da neće da se opterećuju sa puno stvari i da vole da brzo promene mesto kada im dosadi.

Tada ih nisam razumevala, kao ni mnogo puta kada su mi objašnjavali svoje životne stavove, netipične za vreme u kojem su počinjali svoj zajednički život. Sad znam da je taj šator simbol njihovog života – lagan, fleksibilan, skroman, sa prostorom ispred koji je neograničen, slobodan da prihvata nove ljude iskreno i srdačno. To je šator rasterećen od gomilanja nepotrebnih stvari, ali dovoljno intrigantan da skrene pažnju i prizove prolaznike da se zadrže, osmehnu i popiju kafu.

Moji roditelji nisu žurili da se venčaju, putovali su. Nisu žurili da pune kuću stvarima, punili su ih ljudima. Nisu se gurali da budu najbolji u poslu, njihova priznanja su sama stizala. Nisu kupovali apartmane i prikolice koji bi ih vezali za jedno mesto, zato su puni priča i poznanstava sa raznih strana. Voleli su da, kako oni kažu, sednu popodne i pijući kafu odluče da sutra otputuju negde, samo se spakuju na brzaka, montiraju šator i krenu. I kroz ceo život su sticali prijatelje, i to one prave, koji ostaju.

Sestra i ja smo odrasle, svako ide na letovanja sa svojim društvom. Roditelji imaju isti avanturistički duh da se spakuju i krenu negde na brzaka. Stara šator-kuća je već deset godina na tavanu, upakovana. Na proleće planiram da je ponovo raspakujem i proverim da li je promenila svoj miris kojeg se sećam. A možda se i uputim na svoje prolećno putovanje baš sa njim na vrhu svojih kola.