Moj zen učitelj ili priča o Alberu iz Provanse
Malo je ljudi koje znam koji su rođeni pre Drugog svetskog rata. Nekada je bilo normalno da imaš babu i dedu koji se sećaju vremena pre rata. Danas je to retko, svi ti ljudi polako odlaze, a predratne priče ostaju samo u našem sećanju. Alber je jedan od tih ljudi rođenih pre rata. Ovo je priča o njemu, običnom čoveku sa francuskog juga.
Jug Francuske je specifičan region. Iako je izgradio imidž najstarije turističke destinacije i stecišta svetskih filmsikih zvezda, postoji nešto u načinu života lokalaca što nam otkriva i neku drugu stranu ovog dela Evrope. U Provansi postoji razvijen osećaj za porodicu i neguju se porodični i prijateljski odnosi. Kao i kod nas na selu, ili u delovima gradova gde su uglavnom kuće, prijatelji će vam pozvoniti u prolazu samo da kažu „Dobar dan”. Nije isključeno da će se to „Dobar dan” spontano pretvoriti u kafu i kolač, ali i da se to ne desi, pašće jedan razgovor koji nosi poruku da prolaznik misli na vas i da želi da vas vidi na kratko. Ta spontanost i opuštenost su nešto što primećujem i volim kod Francuza sa juga, verovatno zato što mi je blisko iz načina života koji imam u Srbiji.
Alber je rođen u Provansi, u mestu Frežus (Frejus) nadomak San Tropea. Baba i deda su mu bili Italijani koji su se kao mladi bračni par preselili iz Toskane u Provansu. Između dva svetska rata, emigracija iz Italije u Francusku je bila veoma izražena. Toskana je u to vreme bila izuzetno siromašan region, tako da su se Italijani selili u Francusku u potrazi za boljim životom. Iz porodičnih priča sam razumela da je kod italijanskih doseljenika u to vreme vladao osećaj inferiornosti u odnosu na Francuze, tako da se jezik govorio samo u najužem krugu porodice, a s vremenom se polako zamenjivao francuskim. Alber je najstariji od četvoro dece iz italijanske porodice Mateuči (Matteucci). Kada je počeo Drugi svetski rat imao je šest godina. I dalje se seća nemačke opsade obale Provanse, kada se sa svojom porodicom krio u selu Turet (Tourette) u unutrašnjosti. Dečija sećanja na nemačke oficire koji patroliraju selom Alberu su i danas živa i jasna. Kada ga slušam, čini mi se kao da gledam neki stari crno-beli igrani film pričan iz ugla šestogodišnjaka.
Alber je jedan od retkih istinskih gurmana koje znam. Kada kažem gurman, mislim na nekoga ko stvarno uživa u jelu i pravljenju jela. Priprema jela započinje studiozno – pregledanjem kuvara i recepata, i promišljanjem šta bi tog dana bilo najbolje napraviti. Nakon izbora, Alber seda na svoju vespu ili u auto i ide u kupovinu namirnica. Ako ste čuli da Francuzi kupuju namirnice dan za dan ili eventualno za sledeći dan – istina je. Nema preteranog nagomilavanja, a kamoli bacanja hrane. Sve se čuva i koristi dok se ne pojede. Tako se često desi da se za večeru jedu ostaci od ručka, ili jučerašnjeg obroka. I sve bude ukusno i dobro iskombinovano.
Alberova kupovina ne traje dugo, efikasno se usmeri u prodavnici tačno na ono šta mu treba. Po povratku nazad, pristupa pripremi obroka posvećeno i precizno. Često ga posmatram dok kuva i u tim svakodnevnim radnjama vidim svu umetnost prisutnosti i posvećenosti onome što radi. Meni često misli odlutaju dok kuvam, zaboravim gde sam stala pa malo poremetim koncept. Kod Albera je sve precizno, nema praznog hoda, sav se posveti pripremi. Kad ga gledam često razmišljam kako je to što on radi ustvari suština fokusiranja na svakodnevne aktivnosti, što i jeste jedna vrsta meditacije, dok god to radimo sa potpunom pažnjom i prisutnošću. Alber i ne znajući praktikuje tu svakodnevnu meditaciju, prisutnost u svakom momentu spremanja hrane.
Alber najčešće pravi provansalska i italijanska jela. Kod njega sam probala Sup a pistu (Soupe au pistou) i Tian, o kojima sam čitala u francuskim kuvarima. Kiš Loren je njegov specijalitet, kao i tart sa kozjim sirom, pinjolima i svežim smokvama. Nešto od svakodnevnih a omiljenih stvari su biskviti sa vodicom od narandžinog cveta, recept Alberove mame Italijanke, po kojem sva njena deca danas pripremaju ove biskvite.
Kada dođem kod Albera u goste, osetim da se raduje jer može da otvori svoje kuvare i krene sa repertoarom. Radujem se tada i ja, jer znam da ću probati nešto jako dobro. Alber ima 89 godina, ali je i pored toga zadržao vedrinu duha i srdačnost koja nekada zna da se izgubi u starijim godinama. Njegov život je prilično aktivan – ide na sastanke upravnog odbora odbojkaškog kluba, druži se sa prijateljima, ide u gradske restorane (petkom obavezno na ajoli (aïoli) u Victor Hugo). Voli da otputuje u nove gradove, a moram priznati da mu je degustacija hrane jedan od glavnih motivatora. I da, Alber uvek pije aperitiv pre jela, leti pastis ili narandžino vino (vin d’orange), i obavezno jedan hladan roze uz jelo. Gledajući Albera shvatam da je život ustvari lagan, ako mu se posvetimo svake sekunde i radimo stvari jednu po jednu, sa potpunom pažnjom. Nema veze da li jedemo, spremamo hranu ili radimo nešto vezano za posao – lakoća je uvek tu kada smo u ritmu, bez misli koje nas odvode na sve strane i iscrpljuju. Iako nije toga svestan, Alber je moj zen učitelj, i radujem se da i dalje otkrivam tajne vitalnog života.
