Među ljudima

Tražila sam ljude u jednom velikom gradu. Došla sam u njega bez da ikog poznajem, otvorena da upoznam i prosudim na osnovu iskustva. Tako najviše volim.

Iako nisam u potpunosti pristalica poruke one pesme „najbolje se putuje kada putuješ sam“, ponekad baš volim da otputujem sama. I pored toga što na putovanjima volim da delim – utiske, prvu jutarnju kafu, sendvič, razočarenje lošom uslugom ili sreću u pronaslasku najboljeg lokalnog vina kod pijanog gazde u neuglednoj krčmi, volim i da se otisnem i prepustim sama, da neplanski uletim u razgovor sa nepoznatim osobama ili samo slušam zvuk stranog jezika koji bruji oko mene, prenoseći dinamiku ljudi koji ga izgovaraju. Doživljaj je čudan – varira od nesigurnosti i neke čudne teskobe zbog nepoznatog okruženja, sve do oslobađanja i potajne radosti u trenucima spoznaje da si izmešten, pa iako nisi u svom elementu, ipak si bezbedan jer si okružen ljudima od kojih su neki na svom domaćem terenu, a neki kao i ti, sami, u potrazi za iskustvom i oslobađanjem.

Želela sam da jedno vreme živim u velikom gradu, znala sam da moram osetiti to iskustvo, da znam kako je kada prelaziš na desetine kilometara od mesta A do mesta B, kada vidiš lica u prevozu za koja znaš da ih sigurno više nikada nećeš videti, kada te nosi bujica ljudi koji idu ka raznim stranama, dok gledaš višespratnice i razmišljaš o svim tim osvetljenim stanovima i ljudima koji su baš u njima napravili svoj kutak. Veliki grad mi je pružio te doživljaje o kojima sam razmišljala, ali mi je dao i mnogo više – poznanstva sa ljudima koji su mi ušli u glavu i srce, i dodali nove vrednosti u moj dotadašnji svet.

Kada se prepustiš novim utiscima istovremeno se otvaraš i za ljude koji tada otkrivaju osobine koje nas podsete zašto ipak verujemo u njih. Stanovnici velikog grada podsetili su me na neka životna pravila o kojima sam svesno ili nesvesno, ubačena u svakodnevicu malog grada u maloj turbulentnim okolnostima izloženoj zemlji, jednostavno prestala razmišljati.

Pravilo jedan – otvorenost za sve i prema svakom, bez predrasuda, ubeđenja i predubeđenja. Na momente sam se osećala kao da dolazim iz nekog potpuno drugačijeg okruženja, kada sam videla kako ljudi pristupaju onima koji dolaze sa raznih strana sveta (azilantima, izbeglicama) gledajući da se aktivno uključe u rešavanje njihovih životnih situacija, svesni koliko je u tim momentima važna ljudska solidarnost. Pitala sam se da li smo mi u „maloj turbulentnim okolnostima izloženoj zemllji“ otupeli na te stvari, da li je nas je borba za preživljavanje odvojila od saosećanja na tuđe nevolje.

Pravilo dva – veština slušanja sa posvećenošću, zanimanjem i razumevanjem, sa pitanjima onim pravim, koja dolaze jedino iz pažljivog slušanja.

Pravilo tri – velikodušnost i deljenje – od krova nad glavom, saveta, veština, svega što se zna iz iskustva i što se smatra važnim da i drugi znaju, da ne bi ponavljali iste greške.

Pravilo četiri – kultura življenja – od odnosa prema stajanju i ponašanju u redu dok se čeka, kulture ishrane koja uključuje otvorenost za nove ukuse i hranu različitih kultura, preko odlazaka u pozorište biciklom, do kolektivnih vikend odmaranja na gradskim parkovima i travnjacima. Tad sam shvatila pravo značenje reči “životni stil” i mogla sam ga videti u njegovom punom koloru.

Pravilo pet – važno je ko si a ne kako izgledaš, što podrazumeva da ljudi gledaju tvoju suštinu, kakav si, kakvi su ti stavovi, koliko si otvoren, koliko si „čovek“. Pritom oni ne misle na posao, društveni ili materijalni status i postignuća, nego na esenciju i suštinu tvog bića. O kako mi je to bilo neobično, a istovremeno samoposebirazumljvo i toliko blisko – kao da sve to znam ali se negde usput zagubilo.

Veliki grad me je naučio da promislim o nekim lekcijama koje sam davno naučila i o kojima nisam previše razmišljala u poslednje vreme. Sad tačno znam u par sekudni da ispalim koje stvari vrednujem kod ljudi sa kojima sam u kontaktu. Možda zvuči diskriminatorski, ali nije uopšte. Verujem da su ovo u suštini kriterijumi svih nas, samo što možda ni vi, kao ni ja do pre par meseci, nismo previše razmišljali o tome.

Pružio mi je veliki grad i mnogo više od onoga što sam o njemu pretpostavljala, ali ovo podsećanje mi je najdragocenije.

Berlineri hvala vam na poklonu, potrefili ste da je to ono što mi je baš trebalo.