Lisabonska (mokra) priča

Nije istina. Putovanje nikada nema kraj. Samo putnici imaju kraj. A čak i oni mogu produžiti putovanje u sećanju, u pamćenju, u pripovedanju. Kada je putnik seo na pesak plaže i rekao „Nema više šta da se vidi“, znao je da nije tako. Kraj jednog putovanja tek je početak drugog. Treba videti ono što niste prvi put videli, videti ponovo ono što ste već videli, videti u proleće ono što ste videli leti, videti noću ono što ste videli danju, biti na suncu onde gde je ranije pala kiša, videti useve kako bujaju, zreo plod, pomeren kamen, senku koja ne beše tamo prethodni put. Potrebno je vratiti se starim stopama da bismo ih ponovili, i da bismo ucrtali nove puteve pored njih. Potrebno je ponovo započeti putovanje. Uvek.

Žoze Saramago, Putovanje kroz Portugaliju

Koliko me je oduševio, toliko nisam žurila da ga previše otkrivam. Osetila sam da ću mu se vraćati. Lisabon je grad koji sam ostavila kao započetu knjigu, sa oznakama i podvučenim pasusima, obeleženu do određenog mesta da znam gde sam stala kada joj se vratim. Volim da imam nedovršene priče sa gradovima, neku vrstu neprekinute veze koja prećutno obećava da ću se vratiti. Međutim, ovog puta je priča o nedovršenosti dodatno podvučena mojom nesmotrenošću – jednim slučajnim klikom obrisala sam sve fotke iz Lisabona, zauvek. Prvo me je obuzela neverica, pa panika i na kraju svest o tome da se sve dešava sa razlogom i da će biti vremena za fotke, drugi put. Na svu sreću tu je prijatelj da ti pomogne u nevolji – Mirko, manje nesmotren od mene, sačuvao je fotke sa svog aparata koje će moći da ilustruju barem deo ove priče.

Tokom našeg boravka često je padala kiša. Lisabonci su se izvinjavali što im je tako loše vreme dok su drhturili i prekrivali se lakim džemperčićima (koje mi nosimo u oktobru), osetljivi na temperature ispod deset stepeni u plusu. Nama kiša nije smetala, čak smo je i voleli. Poseban je osećaj kiše sa Atlantika koja pada pod određenim uglom i kvasi te kakogod da postaviš kišobran. Dobra stvar je što ne traje dugo i čim prestane najčešće odmah izađe sunce. To je utešno jer nema dugih sivih mokih dana. Lisabonci praktično žive napolju, kada padne kiša svi se nekako zbune, sklone ispod prve nadstrešnice i sačekaju da prođe kako bi nastavili svoje započete aktivnosti.

Brzo smo skontali šemu kiše u Lisabonu i znali smo da nikada ne traje dugo. No, jedan dan je bio malo drugačiji. Jutro je bilo sunčano. Iako je bila najavljena kiša nadali smo se da ipak neće padati. Krenuli smo raspoloženi iz stana, ali čim smo izašli počela je da pada. „Ma neće to dugo, pet minuta i gotovo“ entuzijastično smo zaključili, nesvesni svoje loše procene. Šetali smo po kvartu Estefania, na putu za zatvorenu pijacu Mercado de Campo do Ourique. Jako mi se išlo tamo, pijacu su opisali kao super mesto za provod, i danju i noću, hrana je kvalitetna i autentična, a puštaju i dobru muziku. Čak ni desetak kilometara udaljenosti i kiša u najavi nisu me obeshrabrili da se uputim baš tamo.

Kiša je padala prvo slabo, da bi se u toku našeg hodanja pretvorila u pljusak. Mi nismo odustajali od plana. Idemo u Mercado i to je to! Farmerice su nam ubrzo promenile boju od količine vode koju su upile. I kabanice su počele da propuštaju. Toliko je pljuštalo da nismo više mogli da čitamo natpise ulica u hodu. Prolazili smo nasumice kroz parkove, videli patke u jezeru koje su kisnule isto kao i mi. Nije bilo ljudi nigde okolo jer niko nije lud da ide u park po takvom pljusku! Nizali su se bulevari, letnjikovci, raskošne palate, skulpture, drvoredi. Pored svega smo prolazili, šljapkajući i preskačući bare. Nije nas zanimalo apsolutno ništa do krajnjeg cilja – toplog, udobnog, hranom i muzikom ispunjenog prostora pijace. Nismo odustajali. Ne znajući tačno gde smo, a u nemogućnosti da gledamo u mape i telefone (zbog vode, jel) počeli smo tako mokri (sad već i gladni) da idemo po intuiciji. U gradu koji ne poznajete to je stvarno najgora stvar koju možete da uradite kada ste pokisli, izgubljeni i gladni. Išli smo tako skoro nasumično dok se ja nisam setila genijalne ideje da pitamo nekoga za bus do pijace. Lisabonci, ljubazni kakvi jesu, odmah su nam pokazali stanicu gde možemo da čekamo čak nekoliko autobuskih linija koje vode do pijace. Taj dan definitivno nismo imali sreće – odabrali smo najmanji i najzagušljiviji autobus koji ide perifernim zaobilaznim ulicama potpuno zakrčenim u petak popodne, tako da smo više stajali u mestu i na semaforima nego što smo se kretali. Isparenja svih nas mokrih u toplom busu plus glad koja je već kulminirala (jer čuvali smo se za pijacu, jel da) stvorili su mi fizičku mučninu i morala sam da sednem. Srećom, jedno toplo mokro sedište bilo je slobodno i spustila sam se na njega dok je Mirko stoički podnosio tumbanje po lisabonskim uličicama u koje, sigurna sam, nijedan turista pre nas nije kročio. Nakon 45 minuta vožnje (da situacija bude gora, sve ostale autobuske linije koje smo mogli da odaberemo idu pravo bulevarima i stignu za 10 minuta) stigli smo na odredište. Bojažljivo smo otvorili vrata i stupili na tle obećanog raja u mokroj odeći kao da smo upravo izašli iz neke močvare. Na sreću, Mercado je bio baš onakav kakvog sam priželjkivala – topao, sa grejalicama i mirisnom hranom na sve strane. Smestili smo se ispod dva viseća grejača i degustirali hranu i vino, dok su nam se odeća i kosa isparavajući sušile. Osetila sam kako me obliva prijatna toplina (spoj grejalica i vina) i kako mi obrazi bukte. Cilj je ipak bio vredan mokre patnje.

Ima nešto u doživljaju mokrog Lisabona. Mogu reći da volim što sam ga iskusila baš takvog umesto u njegovom najboljem odelu „grada sa najvećim brojem sunčanih sati u Evropi”. Osećam da ću ga svaki naredni put videti osunčanog, ali samo je jedna ekskluziva lisabonskog kišnog dana.

Bilo je dana i bez kiše, naravno, tada sam radila sve što inače posetioci rade – šetaju, uživaju i dive se svim detaljima koje ovaj grad krije. Mesta koja bih vam toplo preporučila:

• Buvljak utorkom i subotom Campo de Santa Clara. Tu možete naći sve – od antikviteta do bezvrednih gumenih lutaka, a možete i jesti i piti kafu u okolnim lokalima.
• Za najlepše kolače koje lokalci kupuju i za koje čak morate uzeti i ceduljicu sa brojem dok čekate na red, preporučujem najstariju lisabonsku poslastičanircu Confeitaria Nacional. Vlasnici su uspeli da naprave takvu atmosferu da, iako je gužva, nema tenzije i uvaženi su svi – od slučajnih posetilaca i turista, do stalnih mušterija koje užurbano kupuju fina peciva i slatkiše i nose ih upakovane svojim kućama. Ovde možete takođe sesti, popiti kafu i pojesti neki od tradicionalnih portugalskih slatkiša.
• Ako idete u Lisabon, naravno da ćete poželeti da čujete fado. Cela Alfama (deo grada odakle potiče fado) označena je ovom muzikom, tako da često ume da bude neprijatno kada uveče šetate ovuda – pevačice i pevači vas uvlače u lokale da čujete „jedini pravi originalni fado“ koji je baš tu, u tom lokalu (to naravno kažu za svaki pored kojeg prođete). Mi smo poslušali savet lokalca koji nam je preporučio restoran Fora de Moda, sa suptilnim fadom i pevačima koji izgledaju kao ljudi iz komšiluka koji su upravo završili sa večerom u stanu iznad i došli da pevaju i sviraju sa ostalim komšijama. Tako ćete se i osećati, kao da ste sa ljudima koje ste već viđali i, iako ne razumete portugalski, verujte da će vam muzika zvučati prisno i poznato. Mene je razgalila jednako kao i kuvaricu koja je izletela iz kuhinje i zajedno sa konobaricom zapevala pretpostavljam njenu omiljenu fado pesmu. Ovde možete večerati ili samo popiti piće, jednako ste dobrodošli da uživate u ambijentu.

Preporuke ovih mesta biće vam dovoljne za tri kvalitetna dana upoznavanja, uz naravno obavezne vaše „otkrivalačke“ šetnje po ulicama u svim pravcima. Zgrabite pastel de nata dok je još vruć i naslonite se na bedem nekog vidikovca ili sedite na klupu u bilo kom parku. Gde god se zadesite biće vam super. Pravila za istraživanje Lisabona ista su kao ona koja sam napisala za Porto, a to je da ih nema.

Ja i dalje razmišljam o rečima iz uvoda da treba videti ono što niste prvi put videli, videti ponovo ono što ste već videli, videti u proleće ono što ste videli leti, videti noću ono što ste videli danju, biti na suncu onde gde je ranije pala kiša. Nakon avanture sa kišom spremna sam da vidim Lisabon u zelenilu i lišću. Do tada ću slušati fado koji mi drugačije leži posle šetnji po lisabonskim ulicama Alfame i štedljivo pijuckati poslednje zalihe Vinho Verde. Elogios!