Kao da se nije dogodilo ili njujorška lekcija iz emancipacije
Ovo je priča koja se realno desila, ali je trajala previše kratko tako da me danas podseća na neki san. Baš tako je se i sećam, sanovito, i polustvarno.
U Njujorku sam prvi put obukla šorc. U javnosti. Pravi šorc, kratak, sportski. Takav šorc tada nikada ne bih obukla u svom gradu, pubertetski kriticizam mi je govorio da sam predebela i da ni ne pomišljam na tako nešto. I nisam ni pomišljala, bilo mi je dobro i u pantalonama, dugačkim suknjama i onima do kolena.
U tom prvoobučenom kratkom šorcu ja sam se u Njujorku osećala super, kako i treba da se oseća devojka od osamnaest godina tek napunjenih. I grad mi je šaputao da treba da se osećam super, jer tada, tu, tog vikenda, on i ja imamo našu romansu. Znate, taj grad je šarmer, ležeran i dinamičan, grad koji vas zavede svojim „može sve i ne mora ništa“ stavom čim se kroči u njega. Tako zavedenu i omamljenu nosio me je na sve strane, dok sam se osećala kao da baš tu pripadam i da mogu ostati zauvek. Ne znam da li je i sa drugima tako, ali ja sam se lako ubacila u film koji mi je poručivao da mogu biti Njujorčanka kadgod to poželim.
Put u Njujork nije bio san, trajao je jedan vikend i pređenih hiljadu i par stotina kilometara, koliko treba da se iz Montreala ode do njega i vrati nazad. Znam samo da sam jako želela da odem tamo i da sam i otišla. Sećam se vožnje kroz Bronks i osećaja lepote gledajući zgrade od crvene cigle i požarne stepenice. Sećam se i šetnje bez straha kroz ulice i avenije, kao i kupovine u radnji kod Kineza koji rade non-stop gde sam se osećala super pomišljajući kako sam na mestu gde pravi Njujorčani kupuju kada im u sred noći nešto zatreba pa skoknu do prodavnice. Nisu me posebno zanimale znamenitosti, kao što me posebno i ne zanimaju bilo gde drugde, virkala sam stalno po ulazima zgrada i razmišljala ko tu živi i šta radi, i nekako mi je bilo dovoljno da uplovim na kratko u tu sliku i razvijem imaginaciju o životima običnih ljudi ovog grada.
Sećam se da nisam mogla da zaspim u hotelskoj sobi, ushićena od pomisli da sam u jednom hotelu u gradu koji je za mene bio kao neki centar celog sveta. I jedva sam čekala jutro da lutam besciljno, upijajući život gradskih ulica.
Ta dva dana, to sam samo i radila – lutala, upijala, nisam puno fotkala, prepustila sam se da odživim to kratko vreme, da ga dobro, što bolje smestim i utabam u sećanje. Tako mi misli o Njujorku i danas bude osećanja, bez puno slika, samo sećanje na neku veliku radost i fascinaciju za koje znam da su samo površinski greb za moj sledeći dolazak, gde ću ga potpunije doživeti. Sigurna sam da će sledeći put taj doživljaj biti potpuno drugačiji, ali volim da zažmurim i da se prisetim tog kratkog puta kada sam se osećala kao deo centra sveta, i kada me je grad naučio prvu lekciju iz emancipacije.
