Kako nas je pronašlo leto

Nismo ga tražile, pogotovo ne poslednjeg dana oktobra. Bundevu sam već pre par nedelja počela da koristim kao omiljenu jesenjo-zimsku povrćku, patlidžan u maslinovom ulju kao moja jedina zimnica uredno stoji u plakaru, a pletene stolice sam unela sa terase i namestila ih u stanu da me podsećaju na leto. Lišće je svuda dobrano pootpadalo i magla se pojavljuje ujutru i uveče čim se izađe iz grada.

I to jutro je bilo vetrovito, prohladno, tako da leto nije davalo nikakve znake da će se uopšte pojaviti. Mama i ja smo krenule u Sombor. Grejanje u kolima smo malo morale uključiti. A imale smo i džemper i jakne, kao i jesenje cipele.

I tako blažene, u jesenjskom „možda će biti hladno i pasti kiša“ raspoloženju, nabasale smo na to leto, ili je ono možda nabasalo na nas. Prvo smo ga naslutile u dvorištu zgrade Županije, pa ga ugledale kroz prozor koji gleda na to isto dvorište.

Zatim smo mu uhvatile odbljesak na slikama iz Cassis-a i prugastoj mornarskoj majici Milana Konjovića.

Letnji oblačići su protutnjali na muralu iznad reči Veljka Petrovića.

Miris leta smo udahnule na Zelenoj pijaci u lancima i na kraju ga videle u celosti kroz njegove tipične boje, na čardi na Velikom Bačkom kanalu. Tu su bile sve boje poznog leta – tamno zelena boja kanala, svetlo zelena boja lišća i zlatna boja lišća koje tek kreće da vene. I na kraju najlepša, žarko crvena boja paprika koje se suše na tom oktobarskom letnjem suncu. Kada sam njih ugledala, prostrte kao neki crveni tepih na stepeništu, srce mi je veselo poskočilo dok se miris pečene ribe i vatre za kotlić vijorio svuda okolo i plesao sa pravim pravcijatim letnjim suncem.

Iako je bio poslednji dan oktobra bio je to pravi letnji dan, a ovo je priča sa mog kratkog letnjeg odmora.