Kad se sve složi

Fotografije: Predrag Stanković i Jelena JurešaDesilo se spontano, oni su pitali “Idemo?”, a mi odgovorili “Idemo”.

Kliknulo je u prvoj minuti, nepoznati ljudi su se sreli. Desio se momenat prepoznavanja već nakon prve rečenice. I nakon toga je sve išlo kao da se dugo poznajemo i svake godine idemo na zajednička putovanja.

Tako upoznati i prepoznati vozili smo se ka Fruškoj gori, pa dalje ka hrvatskoj granici, išli smo prvo do Jasenovca, zatim do Kulen Vakufa i Bihaća u Bosni. Iako ohrabreni novim poznanstvom i dobrim osećajem što se uklapamo javio se i osećaj neizvesnosti, one fine, pozitivne zbog novog, ali i neke dublje, strepnjom obojene – išli smo na mesta velikih događaja, ratnih, iz ne baš davno prohujalih vremena. Iako je bilo leto i sunce je dobro upeklo, plus bilo je vreme putovanja, a usput smo još imali kiflice u plastičnoj posudi, mesta koja je trebalo da posetimo nosila su neku senku prošlosti. Nije nam se činila velikom ta senka, ali je bila dovoljna da stvori neizvesnost i neko neodređeno osećanje gde se sve izmešalo, ushićenje, putna groznica, radost, iščekivanje, i prisećanje na izveštaje iz ratnih zona tokom devedesetih.

Posebnu notu ovom putu davala je svrha – išli smo da otkrivamo prirodu i gradove kao mesta nečijeg porekla. Sve je imalo značenje, posmatrano kroz prizmu Mire i Jelenine priče o delu sefardske porodice Perera, njihovom životu u Bosni, stradanju u Jasenovcu i potomcima u Beogradu i Novom Sadu. Imali smo misiju.

Mira je majka Jeleninog supruga Gorana, nje nema već dvadesetak godina i Jelena je nikada nije lično upoznala. Ali ju je ipak upoznala iz priča i sa fotografija, kao i iz nagoveštaja bliskog odnosa koji je Goran imao sa majkom. Dve godine je istraživala i prikupljala sećanja drugih na nju, i gradila priču koju je u svom radu postavila naspram prirode, suprotstavljajući ljudske sudbine njenoj monumentalnosti i trajanju. Priroda nasuprot ljudskim životima nastavlja da postoji u svojoj uvek istoj lepoti i raskoši, dok su životne priče samo prolazni, sitni tragovi, i koliko se nekada mogu činiti važnim i velikim, ipak su samo sekunde u celokupnom istorijskom postojanju.

Na ovom putovanju sam se najbliže upoznala sa nastajanjem jednog umetničkog dela. Videla sam koliko je potrebno rada, posvećenosti, ulaganja, truda, razmišljanja, priče i planiranja da bi se napravio izbor od par fotografija ili video rad od nekoliko minuta.Uživala sam što sam bila posmatrač ovog procesa jednako koliko sam uživala u društvu Jelene i Gorana, posvećenih, interesantnih ljudi koji kroz razne situacije pričaju svoju životnu priču. Suština njihovog funkcionisanja je u međusobnom razumevanju i planiranju života. Tu je logika vrlo jasna, dogovor je važan kao i cilj kojem zajedno streme. Oni su jedni od mojih prijatelja sa kojima sam shvatila da je umetnost suštinska potreba da se izrazi stav o svetu, da se ispitaju neke teme i predstave na različite načine. Mi ostali diskutujemo, oni slikaju. Mi negodujemo o stvarima koje nas muče, oni naprave video rad. Mi smo tužni, oni tugu pretvore u umetničko delo koje preispituje tu tugu i pomaže nam da shvatimo da su stvari poput tuge i radosti zajedničke i svojstvene svima. I oni su uvek na putu, u potrazi za inspiracijom, nadahnućem i malim stvarima koji bude životnu i stvaralačku energiju. Na ovom putovanju Jelena je ispitivala i otkrivala prostore, Goran, Peđa i ja smo bili podrška i svedoci, bio je to odgovoran zadatak. A scenografija za sva dešavanja je bila priroda i to kakva! Ja nisam videla takvu nikada, samo možda na fotografijama Jajca iz udžbenika istorije iz osnovne škole.

Nelagoda koja je postojala pri polasku bledela je kako je putovanje odmicalo, mada su s vremena na vreme provejavale slike sa televizije o dešavanjima od pre dvadesetak godina. Ta ista nelagoda skroz je nestala kada su nas u Kulen Vakufu dočekali Ale i Fata, naši domaćini, smestili nas za sto pored reke Une, gde se Fata obratila rečima „Joj nisam ništa danas kuvala, izneću nam ono što je ostalo od ručka“ i iznela pečenu piletinu, podvarak i pire krompir. Ale je nasuo rakijicu i vino, a posle štrudle više nismo znali šta nas je snašlo od gostoprimstva onog srdačnog, kao da dočekuješ najrođenije. Taj rođački osećaj preneo nam je i Zlatan, zaljubljenik u reku Unu, koji nam je pokazao skoro sve njene skrivene lepote.

Volim što sam na ovom putovanju otkrila dve stvari – proces nastajanja umetničkog dela i prirodu kakvu zamišljate kada mislite da ste u raju. Sad kada se kaže Bosna i Kulen Vakuf ja zamišljam providnu reku, njeno penušanje, mahovinu na stenama, drveće koje se spušta do površine vode, ptice, ribe, zeleno, plavo i nas na toj slici kako pijemo prvu jutarnju kafu.