Izolacija umesto akcije
Moje mesto je trenutno moj stan, kao i većini stanovništva na planeti ovih dana. Inspiracije za tekstove o putovanjima trenutno nema. Ali ima puno toga – svesti o bliskosti sa svim ljudima, solidarnosti, podrške, razumevanja, razmišljanja o tome šta će biti posle i promišljanja o stvarima koje bih mogla raditi na drugačiji način.
Povod za ovaj post je bio poziv da napišem dnevnik za MultiRadio, medij civilnog društva, na kojem Dragan Gmizić objavljuje dnevnike različitih ljudi u trenutnoj izolaciji. Tamo se nalazi prikaz jednog mog dana u izolaciji, a ostatak ćete naći u tekstu ispod.
1. mart, nedelja. U Beču sam. Izgledalo je tako uzbudljivo, novi početak, velika ljubav, gomila mogućnost. Osećala sam se poletno i radovala se što ću svoje drugo proleće dočekati u ovom gradu. U blizini kraja u kojem živim je kuća u kojoj je živeo Miloš Crnjanski. Malo dalje je kuća gde je umro Laza Kostić. Kakav komšiluk, pomislila sam, dok sam postepeno upoznavala okruženje. Osećam da će mi ovde biti super, a istovremeno me je stizala blaga teskoba zbog nepoznatog i neizvesnog. I to su ta osećanja koja se stalno mešaju – radost i neizvesnost, optimizam i strepnja, bliskost i otuđenost.
9. mart, ponedeljak. „Tako mi je drago što smo se videle, taman sat vremena da ne mislim o koroni”, rekla mi je Marijana, poznanica koja radi zanimljive projekte u vezi sa organskom proizvodnjom, kada smo se našle na ručku. „Zašto uopšte misliš o koroni?”, pitala sam je, ne sluteći šta će se dogoditi nakon samo tri dana od našeg susreta. Naravno, bila sam svesna dešavanja sa virusom, ali radost oko mogućnosti u novom gradu je ipak bila veća. „Pa ne znam, stalno mediji izveštavaju o tome, možda sam se previse uplašila”, nastavlja ona. Ja sam bila prilično smirena i razumna tada, rekla sam joj da ne treba da paničimo, samo češće da peremo ruke i budemo svesni situacije.
13. mart, petak. Naslućuje se da će nastupiti vanredne mere i da će cela zemlja biti u karantinu. Ta informacija mi prolazi kroz svest, ali nisam osetila šta to znači dok nisam videla prazne rafove u prodavnicama. Narod je za jedno prepodne opustošio radnje, da se snabde proizvodima. Često sam pomišljala, gledajući Austrijance dok bezbrižno piju ritualnu popodnevnu kafu uz kolač, kako su blaženi u svojoj ušuškanosti, i kako nemaju pojma šta znači egzistencijalni strah dok čekaš u redu za hleb.
„Ivana, kako si, kako je u Beču?”, pita me mama. „Kupi malo konzervi i šunku, molim te kupi šunku, moraš da jedeš nešto jače” nastavlja ona iz želje da me zaštiti, i koliko-toliko uspostavi kontrolu nad situacijom kroz poruku kako je jedenje šunke važno da te zaštiti od virusa. „Naravno da ću kupiti šunku”, smirujem je ja, mada ne upadam u histeriju masovne kupovine. Tešim se činjenicom da je ovde sistem uvek funkcionisao i deluje mi apsolutno neverovatno da dođe do nestašice hrane.
Tog petka su uvedene vanredne mere i zatvoreni su kafići, restorani, igrališta, tržni centri i javna mesta. Zabranjeno je okupljanje više od petoro ljudi na jednom mestu. U prvi mah mi ta ideja deluje nestvarno, dok ne čujem razglas policije koja rasteruje porodicu koja se okupila u parku. Znači stanje je stvarno ozbiljno. Istovremeno sam zbunjena ali mi se sviđa ta organizovanost države, uliva mi poverenje, isto kao i disciplina građana u vanrednoj situaciji. Kad sam čula da se i u Srbiji uvode vanredne mere pomisila sam kako će sigurno biti onih koji će olako shvatiti situaciju i iskoristiti slobodno vreme da se druže i kafenišu. To mi stvara nemir. Non-stop proveravam sajt za praćenje broja obolelih i umrlih u realnom vremenu. Prvo jednom dnevno, pa zatim i do tri puta na dan. Znajući da još nemam zdravstveno osiguranje, počinjem da brinem da ću, ako se zarazim, biti prva kojoj će biti odbijen smeštaj u bolnici. Pokušavam da sredim zdravstveno osiguranje. Zovem službe, svi pričaju nemački. Izvlačim svoje znanje jezika iz malog prsta. Inače ga nikada ne bih progovorila, uvek mislim da ne pričam dovoljno dobro. Neočekivano, sporazumevam se sa službenicima i sređujem zdravstveno osiguranje. Meditiram svaki dan, za isceljenje, za ljubav, za solidarnost, za planetu. Radim sve što verujem da može da bude dobro za sve nas.
20. mart, petak. Nedelju dana od proglašenja vanredne situacije. Na ulici su svi sumnjičavi, kreću se oprezno i zaobilaze dva metra osobe koje im dolaze u susret. Tako se i ja ponašam. Pokušavam da napravim neku dnevnu rutinu unutar samoizolacije. Kuvam, trčim, radim jogu, čitam vesti. Raspoloženje varira od optimizma do anksioznosti. Čitam na sajtovima da je to u redu i potvrđujem sebi da sam normalna. Znam da treba da pišem naučne radove i da se rokovi približavaju, ali mi nikako ne ide. Razmišljam da odustanem od svega, ali onda kad se ujutru probudim dobijem inspiraciju koja traje pola sata, do doručka. Nakon toga misli počinju da se roje, pa se inspiracija rasprši i ne uspem da napišem ni dve rečence. No, važno je da sam se malo smirila. Uspostavila kakvu takvu rutinu. Sredila osiguranje. Neizvesnost nije prijatno osećanje. Ali mi je nekako blisko. Zahvaljujem svom prethodnom iskustvu u Srbiji na prilagodljivosti. Osećam povezanost sa ljudima na celom svetu, povezanost preko osećaja neizvesnosti. „Mora se nešto promeniti kad sve ovo prođe, shvatićemo svi da smo preterali sa svojim invazivnim ponašanjem kao ljudska vrsta”, razmišljam i nadam se buđenju svesti kada se proglasi kraj pandemije. Do tada, očekujem da me svakodnevne male rutine održe u dobrom raspoloženju.
