I opet Istanbul…

Gošća na blogu: Ružica Karajović-Ibročić

Bila je zima, sedele smo na kafi i Ružica je rekla da na leto ide u Istanbul, sve je već rezervisala, idu mama, sestra i mamina prijateljica. Bila je vesela kada mi je to ispričala, ushićena što se ponovo vraća u grad koji voli, sa omiljenim ženama. I mene je obuzelo to njeno veselje, pa je pao dogovor da napiše utiske kad se vrati sa puta. Znala sam da će priča biti dobra, u Ružicinom stilu, ali nisam mogla znati da će mi probuditi toliku želju da se spremim i krenem put ovog obično-neobičnog grada. Fotografije su autorske, uglavnom njene, ali ima ih i par koji je napravila Danica Petrović. Ako ste se pitali gde biste mogli da otputujete, mislim da posle ovog teksta više nećete imati dilemu.

Koliko god imena nosio, ili dobijao, ovaj grad bi uvek mogao da ih ima još, i još… Sa koliko god ga epiteta i metafora opisivali, ovaj grad ih sve nadvisi, prevaziđe, obesmisli i nastavi da hita ka novim. Imam utisak da svi ljudi koji gaje pozitivne emocije prema Istanbulu prosto imaju neutoljivu želju da daju poseban pečat opisujući njegovo mnogostruko lice, neuhvatljivu prirodu i široku dušu. Upravo ovim tekstom i sama to pokušavam da uradim.

Istanbul je jedan od retkih gradova kome sam imala sreće da se više puta vratim. Sve je počelo 2002. godine. Već tada mi je postalo jasno da mu na neki poseban način pripadam, da mi se u njemu ništa loše i neprijatno ne može desiti, da misleći na njega nikada ne spominjem ni jednu njegovu manu, pa čak ni nesnosne gužve u saobraćaju i jedne godine putovanje od aerodroma do hotela nešto više od tri sata. Sećam se da ni to nepotrebno sedenje u kolima, sa vozačem koji je sve vreme razgovarao telefonom, nije uspelo da pokvari moje raspoloženje i sreću što se još jedanput nalazim u njemu.

Te godine sam imala privilegiju da ručam u hotelu Kempinski (nekadašnjoj Čiragan palati), obiđem celokupni kompleks Dolmabahče palate i budem gost u prostorijama FK „Fenerbahče“. Te godine sam konačno bolje upoznala i azijsku stranu grada, svaki put pazeći da je nazovem anadolijskom. Primetila sam da su Turci generalno osetljivi na evropski i azijski deo zemlje, tačnije Istanbula. Za evropski je u redu nazvati ga tako, ali ovaj drugi je isključivo anadolijski. Moj prvi utisak da je taj ne evropski deo Istanbula mnogo više Evropa od onog sa druge strane Bosfora i Mramornog mora pokazao se opravdanim. Međutim, samu sebe sam demantovala. Anadolijski deo grada je prototip američkog luksuza, nešto poput Beverli Hilsa ili Majamija. Poseban luksuz rezervisan je za prostorije klubova Galatasaraj i Fenerbahče. Večito rivalstvo ovih sportskih društava je toliko izraženo da je čak sasvim normalno da selekciju u jednom sportu čine samo sportisti jednog ili drugog kluba, bez mešanja. Naravno, pitanje „Za koga navijaš?“, u fudbalu, kao i u Beogradu, podrazumeva jedan od ova dva kluba. Srećom, i Turska i Istanbul su dovoljno veliki da ipak ostaje prostora i za ljubitelje ostalih klubova.

Ove godine, dvanaest godina posle prve posete, najzad sam imala priliku da svoje oduševljenje Istanbulom podelim sa dragim osobama – mamom i sestrom. Konačno su svi moji opisi imali potvrdu u njihovom doživljaju, konačno je svaka moja rečenica započeta sa „sećate se da sam vam spominjala… ili pričala sam vam o ovome“ imala povratnu reakciju, pozitivnu i nepogrešivo očekivanu. Kada osobe istog senzibiliteta dobiju mogućnost da rasterećeno provedu vreme na prostoru koji ih osvoji čim se susretnu, onda takvo putovanje postane samo niz nezaboravnih trenutaka, isprepletan zdravim humorom, otvorenim senzorima za upijanje lepog, nepoznatog i novog, praćenim prijatnim strahom da se nešto slučajno ne propusti. Naravno, za četiri dana nije problem nešto propustiti, ali jeste moguće ispuniti se neutoljivom željom i potrebom da se u grad vrati što pre.

Kako sam ja definitivno neobjektivna kada je Istanbul u pitanju, odlučila sam da sa vama podelim impresije osobe koja pre ovog putovanja duže vreme nije izlazila iz zemlje. Iskustvo moje mame, jedne trezvene, vedre šezdesetogodišnjakinje. Naime, bilo mi je zanimljivo da posmatram čime nju Istanbul osvaja. Najpre, to je izuzetno izraženo poštovanje prema roditeljima i uopšte starijim osobama. Najpre smo obe bile iznenađene scenom na pešačkom prelazu kada je dvoje mladih sa drugog kraja ulice pritrčalo da uzmu iz ruku prtljag nad kojim se savijala jedna beskućnica, a zatim i scena iz Kapali čaršije, definitivno omiljenim mestom moje mame.

Tačnije, kao i svaka žena koja zna da uživa u kafi, mamu su oduševljavali iskreni pozivi prodavaca, često na srpskom jeziku, da sedne sa njima da se uz kafu ispričaju, bez obaveze da išta pazari. A onda je bila totalno razoružana gestom jednog mlađeg prodavca koji se jako zabrinuo za njenu oteklu nogu (nakon višesatnog pešačenja), koji joj je odmah obezbedio mesto da sedne, podigne i odmori nogu, nakon toga joj je dodao sandalu, pomogao da je obuje. Da nisam udata, ništa me od mame ne bi iznenadilo…

Mami je sve odgovaralo, pa čak i temperatura od tričavih 44 stepeni. Kako grad od nezvanično dvadeset miliona stanovnika jednu od svojih osnovnih delatnosti, trgovinu, vrlo živo odvija uglavnom na ulici, mamu je fasciniralo što se trgovinom bave apsolutno svi – staro i mlado, sposobno i naizgled nesposobno, raspoloženo i zabrinuto… Svi imaju svoju robu, i svaka roba ima svog kupca. Više puta mi je skrenula pažnju da su žene izuzetno uredne i negovane, što se apsolutno poklapa sa mojim iskustvom i susretima sa prezaštićenim mladim Turkinjama kojima je jedina obaveza da se brinu o sebi. Lično ne vidim ništa loše u tome, ali naravno, ova tvrdnja je neodrživa i ne treba je generalizovati. Kada govorima o Turcima, bez obzira što su skloni beskrajnim ispijanjem čajeva (češće nego kafe), oni su izuzetno vredan i radan narod. To vreva na ulicama apsolutno potvrđuje. Nju je generalno oduševila njihova preduzimljivost, ljubaznost, poštovanje kupca i gosta, spremnost da se uvek nađu pri ruci.

Što se istorijskih spomenika i uopšte spomenika kulture tiče, uz divnog, profesionalnog, strpljivog vodiča iz Srbije, sa diplomom Istanbulskog arheološkog fakulteta, mama je svakom novom posetom sve više gubila dah. Definitivno je najjači utisak ostavila raskoš Dolma Bahče palate.

Ali, tik uz nju, i vidikovac, Galata toranj, kao i Čamlidže, oduševili su dve komšinice sa Dedinja, moju mamu i njenu prijateljicu. Pogled na grad sa svih strana sveta, vazduh i miris mora, krovovi stanovnika koji svakodnevno uživaju u magiji Istanbula, kafići u podnožju kule, malo zanatsko jezgro i predivne umetničke radnjice sa unikatnim proizvodima – nakitom, odećom, suvenirima…

Jednom prilikom je jedan moj dragi prijatelj, vrstan poznavalac svetske, pa tako i turske istorije, Carigrad opisao kao skup evropskih centara na jednom mestu: Rima, Praga, Beča, Venecije… Apsolutno je bio i jeste u pravu. Iskreno, duboko u sebi verujem da Istanbul zaista jeste centar sveta, podjednako udaljen od svih značajnih tačaka na kugli zemaljskoj. Ne zanimama da se bavim proračunima i proverama, jednostavno želim da verujem u to.

Ovoga puta sam konačno, čak dva puta, prošetala Istiklal ulicom, nestrpljivo očekujući tramvajsko zvonce da se kao dete željno nestašluka u sposlednjem trenutku sklonim sa šina. Kada nije prenatrpan putnicima, tramvaj zna da provoza i neki od poznatih lokalnih bendova i da uz glasnu muziku među šetačima raširi duh mediteranskog raspoloženja, nabaci im osmeh na lica, u noge ubaci cupkajuće seme i one prosto ne staju. Istanbul je i to.

Istovremeno Mediteran i „teško“, ozbiljno kopno. Morski kafići, boemske četvrti poput onih pariskih, život u višespratnicama poput novobeogradskih, i Pirot i Berlin, i Bagdad i Budimpešta. Znala sam u jednom danu da osetim duh svih navedenih kultura, i da ne budem uopšte sluđena. Istanbul poput reke nosi i kroti dvadesetak miliona ljudi koji ga svakodnevno pohodi. Zapravo, sve zavisi od vas i ličnog doživljaja. Ja živim sa čovekom koji ne razume vezu koju sam uspostavila sa ovim čarobnim gradom. Nažalost, upoznavali su se u nekim specifičnim okolnostima i nešto nesavitljiviji Vojvođanin nije imao sluha za blagi haos u kome Istanbul i sve u Istanbulu funkcioniše. Nisu pomogle ni ponovljene šanse. Ovo spominjem samo zato da unapred opravdam i razumem sve koji ne budu podelili moje mišljenje. Najvažniji prtljag sa kojim treba krenuti u Istanbul jeste strpljenje, otvorena čula za mnogo razlika na jednom mestu i raširene ruke spremne da prihvate i prigrle sve što Istanbul može i želi da pruži.