Drugačiji, a isti

Foto: Sonja Lazukić

„Oni uopšte nisu kao mi, ne grle se i ne dodiruju dok pričaju“, kaže mi Nevena.

„Kako neko može da se ne grli i ne dodiruje dok priča?“, mislim ja.

„Od poljupca u vazduh pri susretu sad smo napredovali do onog u kosu ili uvo, još nismo ni blizu obraza“, nastavlja ona smejući se.

„Kako to tako u vazduh, zar ne treba da se poljubiš u obraz onako da sve ‘pukne’?“, nastavljam ja svoja razmišljanja o poljupcima pri susretima sa prijateljima.

„Deluju hladno i suzdržano, ali su stvarno super“, zaključuje Nevena i otvara mi nove nedoumice: „Kako može to da bude, što bi se neko ko je stvarno super suzdržavao u razgovoru i delovao hladno?“. Moje dileme se tu već opasno gomilaju i ne znam više da li imam želju upoznati se sa takvim ljudima koji se ne grle, ne ljube, suzdržani su i hladni u nastupu. Jel’ onda moram i ja da budem takva sa njima? Šta ću ako me situacija ponese pa se zanesem i u priči stavim nekom ruku na rame, sledi li mi tada crveni karton?

Tako sam s vremena na vreme pomišljala na situacije koje mogu nastati u komunikaciji sa ovim hladno-delujućim ljudima, ali sam istovremeno bila zaineteresovana kako ćemo se uklopiti.

Pri našem susretu stvarno nije bilo srdačnog zagrljaja. I nije bilo poljupca, bar ne sa njihove strane (naravno, ja sam se ispalila i uredno poljubila vazduh).

I suzdržanost je bila na nivou, sve kako je Nevena opisala.

Dok smo se nakon puta od Novog Sada do Zagreba smeštali da popijemo kafu i malo odmorimo u njihovom stanu, mislila sam „Kako ćemo pregurati ovu pripremu Gozbe?“, merkajući pritom prostor kuhinje u kojem treba ceo naredni dan da se stiskamo i koordiniramo aktivnosti oko pripreme.

Dok smo pričali i upoznavali se, Ana je iznela par vrsta sireva i spontano ih naseckala ispred nas, donela je neki hleb, svež i ukusan, i sipala vino u čaše. Zatim je jednako nenametljivo donela i servirala gustu povrtnu juhu, toplu i srdačnu. Baš tako je mogu opisati, jer nosila je poruku dobrodošlice. Šarena salata koja je usledila, sa palačinkama punjenim mileramom i vlašcem, dojavila mi je da sam na pravom mestu, i da, iako ne na prvu loptu, ljudi kod kojih sam došla jesu ljudi sa kojima imam puno zajedničkog. Tada sam se opustila i znala da će sve biti u redu.

Akcija spremanja Gozbe prošla je kao da smo uigrani profosi koji to rade svaki vikend. Bili smo sinhronizovani, jer smo čini mi se prepoznali jedni druge dan pre, na tom prvom susretu. Komunikacija i energija tekle su prirodno, dobro smo se dopunjavali.

Istina je, oni se ne grle, ali te gledaju u oči dok pričaš i prate sa pažnjom tvoje reči.

Isto tako, ni ne ljube se u obraz da sve ‘puca’, ali su uvek tu za svoje prijatelje o kojima rado govore i sa kojima su na vezi svaki dan, kao da su familija najbliža.

Možda deluju hladno i suzdržano, ali kada si sa njima osetiš da su učinili sve da bi se osećao prijatno, od ambijenta, preko hrane do razgovora i spremnosti za zajedničke akcije. Tada ti je jasno da si dobrodošao, i shvatiš da postoje i drugi načini, osim poljupca, grljenja i dodirivanja, da se iskažu gestovi prijateljstva i povezanosti.

Oni znaju šta znače prijatelji, sitnice koje nose životnu radost, smeh i zrak sunca u februarskoj nedelji.

Oni su isti kao mi.

NAPOMENA:

Ova priča je moj utisak sa naše, sad već treće Gozbe.

Pored novih prijatelja, Ane i Mislava, želim da napomenem i staru, proverenu ekipu – Ivanu, Nevenu, Sonju, Djoleta, Miljana i Matiju.

I posebna zahvalnost za nove ukuse: Vinarija Roxanich, Eko Sever i Mesnica Čučković.