Dan kada sam ga zavolela

Tražila sam mu mane, non-stop, ni krivom ni dužnom. Bila sam surova, kao nikada do sada. Zamerala mu što nema restorana i kosmopolitskih kafea kakve ja volim, što nema reku, što je tih i uštogljen.

Gunđala sam mu po mnogim ćoškovima, nametala teskobu i raspirivala naš neprijateljski odnos pri svakom koraku. I išlo mi je prilično dobro, ustvari dovoljno dobro da se nekoliko meseci držim na distanci i pravim arogantnom kada pokuša da mi se umiljava.

I onda odjednom, došlo je Sunce i zelenilo i šarene boje. Ja sam i dalje uspešno držala gard i odolevala šansi da budem zavedena.

Sve do jedne subote kada sam se prešla – opustila sam se, nisam bila na oprezu, ugledala sam na trgu sveže jagode i pesto od sremuša sa orasima, i džem od bundeve sa narandžom, i najlepše porculanske stvarčice za kuću. Od prodavca do prodavca, od tezge do tezge, ja sam pričala, probavala, smejala se, mirisala.

Malo po malo stigla sam i na mesto kakva obožavam i za kakvim sam čeznula u ovom gradu – kafić u dvorištu ogromne stare kuće, a u njemu svega za mene – špecija kuvanih, mešenih i u teglicama. Kozijeg sira sa začinima, domaćeg karija od pasiranog povrća, rukotvorina od svačega. Ljudi ćaskaju, veseli i opušteni, pričaju o svojim đakonijama, zovu te da ih probaš, a ja letim od jednog do drugog, probavam, pričam, ne znam šta bih pre. I svi su prisni, vole da jedu, da kuvaju i prave zdrave stvari o kojima pričaju na način tako da znate da je sve to čista ljubav i nemoguće je da iz toga izađu stvari koje su nešto manje od toga.

Sati su prolazili, sunce je upeklo, sveži kozji sir sa farme sa biberom i limun travom je zajedno sa maskom od kozjeg jogurta, meda i mekinja stajao stešnjen u kesi sa pestom od sremuša sa orasima i maslinovim uljem, džemom od koprive i uljem od koštica od kajsija. Moje srce je našlo ljude koje čine Mesto i sada znam da sam zavolela Pečuj, i znam da nema više opiranja i prigovaranja.