Daleko je Vladivostok – priča o čoveku iz mog sećanja

Put od Vladivostoka do Samarkanda je dalek, do Teherana još dalji, a do Štokholma preko Jugoslavije najdalji put koji je Igor prešao. Reči kao što su Persija, Teheran, Taškent, Buhara odzvanjale su tokom mog detinjstva, najčešće u polušapatu, jer se o „tim stvarima nije smelo govoriti“. Igor je sa roditeljima i bratom putovao celo detinjstvo, noseći tajnu o svom poreklu. Bili su to ljudi koje je tok istorije pobacao na hiljade kilometara od mesta u kojem su im životi počeli.

Pregledajući police sa knjigama pre par godina otkrila sam jedan atlas, stari, sa uflekanim koricama, i u njemu rukom zapisan put koji je Igor prešao – od Vladivostoka gde je rođen, preko cele Azije do Jugoslavije, kroz drugi svetski rat pa do Novog Sada i na kraju do Štokholma, gde je živeo do kraja svog života.

Igor je moj deda, poreklom iz Rusije, koji je prešao pola planete, živeo sa svojom porodicom u raznim gradovima raznih zemalja, od kojih danas neke više i ne postoje. I sve se to desilo za samo pedeset godina iz sredine dvadesetog veka.

Ovo nije priča o mestu iz mog sećanja. Nije ni priča o mestu iz srca.

Ovo je priča o mestu koje se moglo stvoriti da su nam se životni putevi ikada ukrstili. Deda Igor je živeo do tri meseca pred moje rođenje.

Upoznala sam ga preko njegovih poštanskih markica, slika koje je slikao, slušala sam njegove ploče Bitlsa, Rolingstonsa, mirisala fioke gde je moja baka Kristina čuvala njegove stvari – radne i zdravstvene knjižice, fotografije, pribor za brijanje, knjige.

Razmišljala sam o njegovom životnom putu, kako je kao mali lutao ulicama Teherana i pravio nestašluke sa svojim bratom, gde je moja prabaka – draga Babuška dobijala opomene od komšiluka i čuvara reda. Meni je sve to delovalo kao neki film i njihova životna priča mi se činila nestvarnom, još više iz razloga što mi je uvek davana na kašičicu, bez početka i kraja, prekrivena tajnom i saopštavana nekim polušapatom.

Pokušavala sam često da zamislim kako se porodica Smelovih pakuje, seda na vozove ili u konjske zaprege i putuje danima i noćima do sledeće zemlje i nepoznatog grada. Da li su se plašili? Da li su sa svakim preseljenjem mislili da će im biti poslednje, da će im postati dom?

Priču o životu mog  deda Igora vam ne mogu ispričati, ni ja je ne znam, postoje samo neki fragmenti, nedovoljni da se povežu u smislenu celinu. Tako ja i dalje ne mogu da ga zamislim, ne mogu da predstavim sebi ni naša druženja, da li bi bio onaj deda koji razgovara i druži se sa unucima, ili bi bio osamljen sa svojim markicama, muzikom i slikarskim platnom. I ne mogu da sastavim celu priču o njemu, jer nemam dovoljno utisaka, a neće ih nikada ni biti.

Osim starih fotografija, ploča koje se sve ređe preslušavaju, ostale su i slike ulja na platnu – dva konja, portret njegove ćerke, mamine sestre i pribor za brijanje. U našim selidbama čini mi se da se stvari osipaju i nekako ih je sve manje. I znam da će mi sećanje sve manje i manje pamtiti i to malo priča koje sam čula o deda Igoru. Ipak, ostao je taj stari atlas, moje radosno otkriće, čije stranice listam i svaki put ostanem fascinirana nad njegovom putanjom kroz Rusiju i Severnu Aziju, do evropskog kontinenta.

I to je moja priča, ili bar njeni delovi, koji mi daju temu za razmišljanje, maštarenje i čeprkanje po fotografijama, pregledanje svih zemalja i gradova kroz koje su moji preci prošli i fantaziranje o tome koliko sve stvari može da se desi u samo jednom ljudskom životu.