All posts in Uncategorized

  • Jesenje panonske vode

    Shuma

    Sredina novembra bi trebalo da najavljuje zimu, sećam se pre par godina je vejao sneg kada sam išla kod Peđe na rođendan, stigla sam zavejana do njegovog ulaza i otresala sneg sa čizama i kaputa. Ove godine stvari stoje malo drugačije. Posle prošlogodišnje duge i hladne zime Sunce je odlučilo da nas i dalje časti svojim zracima, onim mekanim, što nas ne teraju da bežimo u hlad nego nas izvlače napolje i nežno dodiruju dok hodajući šuškamo po lišću.

    Read more

  • Uvek prvi put

    DSC_3614

    „Baš sam loše spavala“, kaže mi Nevena kada smo se probudile u Peđinom stanu u Beogradu, na dan Gozbe, „razmišljala sam o tome da li će se gostima svideti pasta i da li smo dobro osmislile meni“. Laknulo mi je kad je to rekla, jer sam i ja imala slične misli noć uoči Gozbe. „Da li će gosti voleti mesne kuglice sa bademom i brusnicama jednako kao mi koji smo ih probali i pripremili? Nadam se da će biti dobra kombinacija sa vinom.“ – razmišljam noć pred Gozbu, kad bih već uveliko trebala da spavam. Iako uvek dugo i detaljno planiramo meni, isprobavamo sve pre nego što pravimo, uvek postoji neizvesnost u odnosu na reakcije gostiju i konačan efekat koji će nastati kada se sve složi – dekoracija i prostor, posuđe i hrana, muzika i vino.

    Read more

  • Grad, leto

    IMG_7477

    Ovo leto bilo je dugo i toplo. Provela sam ga u Novom Sadu. Nisam planirala ništa, desilo se svašta. Kada pogledam unazad, čini mi se kao da sam negde putovala. A ustvari sam bila u svom gradu i doživljavala ga na malo drugačiji način.

    Read more

  • LOKAL – mesto na kojem zastanem

    Foto: Mirko Žarković, Jelena Pajić i Miloš Čubrilo

    bajs

    Volim kad od prostora nastane mesto. Tu transformaciju uvek učine ljudi, dovoljno hrabri i odlučni da svoju energiju podele sa drugima. Pisala sam već o nekim takvim mestima i ne mogu da sakrijem radost što se u mom gradu pojavljuju novi ljudi koji žele da stvore nešto lepo, svoje, novo i korisno.

    Read more

  • Drugačiji, a isti

    Foto: Sonja Lazukić

      Marticeva

    „Oni uopšte nisu kao mi, ne grle se i ne dodiruju dok pričaju“, kaže mi Nevena.

    „Kako neko može da se ne grli i ne dodiruje dok priča?“, mislim ja.

    „Od poljupca u vazduh pri susretu sad smo napredovali do onog u kosu ili uvo, još nismo ni blizu obraza“, nastavlja ona smejući se.

    „Kako to tako u vazduh, zar ne treba da se poljubiš u obraz onako da sve ‘pukne’?“, nastavljam ja svoja razmišljanja o poljupcima pri susretima sa prijateljima.

    Read more

  • Među ljudima

    Brln 1

    Tražila sam ljude u jednom velikom gradu. Došla sam u njega bez da ikog poznajem, otvorena da upoznam i prosudim na osnovu iskustva. Tako najviše volim.

    Read more

  • Oživljavanje

    Fotografije: Miroslav Dajč i JstMnml

    DSC_0663

    Ceo život živim u jednom gradu i osećam kako mi se pogledi na njega menjaju. Ranije mi je bio divan, sadržajan, čak pomalo i mističan, dok šetajući starim jezgrom – Podbarom otkrivam trščane krovove, kuće od naboja i ornamente koje je neki stari majstor pedantno radio za svog naručioca, možda baš po uzoru na peštanske ili bečke fasade. Kako su godine odmicale, u mom vidokrugu bilo je sve manje dela starih majstora, na njihovom mestu su se često pojavljivale praznine, očišćeni placevi, ili nešto skroz novo, neprepoznatljivo, estetski neuklopljeno. Počela sam sve ređe da zalazim u staro gradsko jezgro, sužavala sam rute po delovima grada koji su još mogli da me nadahnu, i pokušavala da se sačuvam od razočarenja koje donosi još jedna srušena kuća ili nestala ornamentika sa starih zabata.

    Read more

  • I opet Istanbul…

    Gošća na blogu: Ružica Karajović-Ibročić

    Bila je zima, sedele smo na kafi i Ružica je rekla da na leto ide u Istanbul, sve je već rezervisala, idu mama, sestra i mamina prijateljica. Bila je vesela kada mi je to ispričala, ushićena što se ponovo vraća u grad koji voli, sa omiljenim ženama. I mene je obuzelo to njeno veselje, pa je pao dogovor da napiše utiske kad se vrati sa puta. Znala sam da će priča biti dobra, u Ružicinom stilu, ali nisam mogla znati da će mi probuditi toliku želju da se spremim i krenem put ovog obično-neobičnog grada. Fotografije su autorske, uglavnom njene, ali ima ih i par koji je napravila Danica Petrović. Ako ste se pitali gde biste mogli da otputujete, mislim da posle ovog teksta više nećete imati dilemu.

    2014-08-15 10.19.08 2    2014-08-18 04.41.00 1

    Koliko god imena nosio, ili dobijao, ovaj grad bi uvek mogao da ih ima još, i još… Sa koliko god ga epiteta i metafora opisivali, ovaj grad ih sve nadvisi, prevaziđe, obesmisli i nastavi da hita ka novim. Imam utisak da svi ljudi koji gaje pozitivne emocije prema Istanbulu prosto imaju neutoljivu želju da daju poseban pečat opisujući njegovo mnogostruko lice, neuhvatljivu prirodu i široku dušu. Upravo ovim tekstom i sama to pokušavam da uradim.

    Read more

  • Ich heiße Ivana

    „Das ist Obi, er hat die Flossen und macht so fliiii, fliiii“, probudio me dečji glas dok mi je istovremeno nešto krpeno dodirivalo obraz. Otvorila sam oči i ugledala malu devojčicu raščupane kose i neku krpenu zivotinju u njenim rukama. Bila je to Romi i njena foka Obi. Prvo jutro u Berlinu. Ja zbunjena.

    Nemački znam, valjda, tako sam mislila – pa sve testove sam dobro prosla i položila konverzaciju, to je neka potvrda, ne? Tu potvrdu svog znanja sam imala napismeno, crno na belo, plus plavi pečat nemačkog lektora. Sve super i kul, ali kako spakovati rečenicu devojčici od četiri godine i objasniti da mi je super taj njen Obi i da sam i ja imala sličnu igračku kad sam bila mala. Pričam ja kao nešto, slušam svoj glas i smešno mi je što pričam kao neka gastarbajterka, grubo i nemaštovito, koristim svoje tvrdo ´r´ i lupetam samo tako. Svo znanje gramatike mi je isparilo tog prvog jutra u Berlinu i zatekla sam sebe u zamci razgovora sa četvorogodišnjom devojčicom.

    Romi 3      Romi 2

    Read more

  • Gozba u slou moušnu

    Fotografije: Sonja Lazukić

    a_118

    Gozbu smo čekali mesecima, planirali nedeljama. Od neke opšte slike koju je svako za sebe imao u glavi došli smo do slike Gozbe sa lanenim stolnjacima i salvetama, cvećem u teglama, svetlećim lampicama i zastavicama. Sonja i Iv su sve to predložile, reči boho i vintage pljuštale su na sve strane, Nevena i ja smo se oglašavale samo ako je postojala neka dilema – belo ili bež, bordo ili purpurno, latinica ili ćirilica. I tako nedeljama, iskrsavali su detalji, a mi odgovarali kad nas pitaju. Kad nas nisu pitale i samo poslale logo ili dizajn menija padale smo u trans i oduševljeno odobravale.

    Nevena je osmislila meni za to veče, pa smo nas dve posle zajedno razrađivale ključne detalje – da li pastrmka ili som, kuskus ili proso? Koliko hlebova je potrebno i da li je namaz od avokada dobro društvo za zapečeni paradajz u rerni?

    Tako smo se dogovarale nedeljama, svako je radio svoj deo posla. Vredne Iv i Sonja su se rastrčavale po radnjama u potrazi za stolnjacima, salvetama, kovertama, papirima i ostalim detaljima od kojih je svaki bio brižljivo odabran. Dogovor je bio da na se na dan Gozbe okupimo rano ujutru i krenemo sa pripremama oko hrane, uređenja dvorišta i aranžiranja stolova.

         a_147    a_7

    Na dan Gozbe sam se probudila ukočena, steglo me nešto u donjem delu kičme, znate ono kad vas uhvati pa seva kadgod se pomerite. E tako je meni bilo te subote ujutru. Sve je dobilo drugu dimenziju – umesto da sam brzinski pripremala hranu i pomagala oko dekoracija, ja sam sve, sticajem okolnosti, radila polako. Paradajz sam sekla posvećeno, nežno, bademe i pistaće isto tako, sve pazeći na položaj tela kako bih smanjila sevanje u leđima. Avokado sam gulila i blendirala kako nikada do sada nisam, brižno, detaljno i sa pažnjom. Jednakim ritmom sam sekla i moj divni mirišljavi hleb sa starterom. Ribu sam prelivala marinadom od peršuna nežno i usporeno.

    a_195

    Dan Gozbe je za mene bio jedno pravo usporavanje, kao kada nas savetuju „Sada usporite, uđite u sadašnji trenutak i posvetite mu se“. Sticajem okolnosti sevanja u kičmi i pažnje na pokrete koje pravim, bila sam posvećena svakom trenutku, onako zapravo i potpuno. Na momente, kada sam odlazila da legnem kako bih opružila leđa, slušala sam tišinu sela i blagi žamor mojih Gozbaša koji nameštaju lampice, pomeraju stolove, zveckaju escajgom i tanjirima. I tada bih se osetila divno, udobno smeštena u trenutku, zahvalna što sam deo te ekipe.

          a_164    a_20

    Sve smo stigli, zajedničkim snagama. Pola sata pre dolaska gostiju bili smo svi uglancani, mirišljavi, u našoj odeći specijalno odabranoj baš za tu priliku. Kako se približavalo vreme početka, raslo je i uzbuđenje, ali smo nekako osećali da će sve biti kako treba, jer smo mi bili zadovoljni uloženim trudom.

    Dvorište je izgledalo predivno, da skačeš do neba i nazad od sreće i radovanja umeću Iv i Sonje. Svi smo priznali da smo očekivali da će Gozba biti lepa, ali baš ovakvu lepoticu niko nije mogao zamisliti. Gosti su polako pristizali, i oni su bili uzbuđeni, nisu se poznavali međusobno, ali je koktel dobrodošlice od soka od zove i džina učinio svoje i ljudi su se našli u upoznavanju i razgovoru. Posle je sve išlo nekako prirodno. Iako su sedeli pored neznanaca (to je bio osnovni koncept Gozbe, da se ljudi pomešaju i razdvoje oni koji su došli zajedno), ljudi su pričali, smejali se i dodavali jedni drugima hranu koja je kružila stolom.

    a_218

    a_190

    Sonja je sedela naspram mene, čitala mi misli i očima mi davala znak da, kao i ja, i dalje ne veruje u čaroliju koju smo stvorili. Uz hranu i priču, veče je proletelo nenadano brzo. Meni je izgledalo kao da je sve prebrzo završeno, toliko sam uživala u svakom momentu i razgovoru.

        dsffe    fsfg

    Kada je poslednji gost otišao, počela je kiša, najpre kap po kap, a zatim sve jače, do pljuska. I kiša se sve vreme suzdržavala da nam ne pokvari trud i druženje, pa se samo sručila kada je videla da je sve prošlo kako treba.

    Moji bolovi u kičmi su prestali. Posle svega sam znala zašto su se pojavili – da me uspore i dozvole da upijam svaki trenutak i detalj naše prve Gozbe.

    Kompletnom ugođaju su doprineli naši prijatelj Vinarija Budimir, Cookies by Rendzi i Small Tree.

    Više o Gozbi ćete pronaći na našoj FB stranici.

    a_209