Brdo šešira, sedam devojaka i grad sa pričom

Fotografije: Tamara Miljević i Katarina Dajč

Često pomislim kako ne poznajem dovoljno svoje okruženje. I to je istina. Onda odlučim da bi trebalo više da obilazim mesta u Srbiji. Narod je rekao „moraš znati svoje da bi cenio i tuđe“. Narodne mudrosti si mi se često pokazale kao istinite, tako da sada u narod nikada ne sumnjam.

Baš kada sam poslednji put odlučila da moram da putujem po svom okruženju, stigao je poziv za obilazak čuvene fabrike šešira Begej u Zrenjaninu. To mi je baš blisko okruženje, oko pola sata vožnje od Novog Sada. Na avanturu je zvala Dragana, moja nova virtualna i stvarna prijateljica, majstorica koja pravi čuda od zemlje, a koja se zovu zemljana arhitektura. Nismo se puno sretale, Dragana i ja, ali bilo je sasvim dovoljno da se prepoznamo i znamo da možemo biti kompanjonke za nesvakidašnje avanture kao što je obilazak fabrike šešira.

Fabrika Begej je zatvorena, ali imaju zalihe i prodaju ih gospođama i gospodi od stila i ukusa. Kad se kaže šešir Begej, to je za mene sinonim kvaliteta, onog pravog, starinskog. Sećam se maminog šešira istog proizvođača koji je godinama tokom mog detinjstva stajao napunjen novinama u posebnoj kesi, skoro netaknut, a takođe se sećam i svog strahopoštovanja prema njemu kada preturam po maminim stvarima. Sve sam gledala i isprobavala, ali ruka mi se nikako nije usuđivala da krene prema njemu, tom begejskom šeširu. Nastanku kulta šešira u mojoj dečijoj svesti doprinela je i prodavnica Begej u Novom Sadu sa izlogom punim šešira poslaganim na stalke tako da je izgledalo kao puno glava ljudi u izlogu. To mi je uvek bilo interesantno i sa divljenjem sam gledala te šešire – male, damske sa čipkom, velike sa širokim obodom, platnene, slamene, od štofa i zeca – tu se otvarao svet moje mašte i uvek sam zamišljala sam ko će kupiti koji šešir, gde će ga čuvati i u kojim prilikama nositi.

Po zatvaranju ove prodavnice polako su se gasila i moja maštanja u vezi sa šeširima, ali je ostao šešir kao tiha preokupacija i predmet divljenja. Poziv na obilazak fabrike bio je presudan da se probudi moja davnašnja fantazija i pretoči u realnost. Samo što je ova realnost bila veća čak i od moje najveće fantazije koja se odnosila na isprobavanje šešira u prodavnici Begej. Sada sam mogla da isprobavam sve šešire iz cele fabrike, eeej! Bilo je to slatkih sat vremena trčanja gore-dole do ogledala i nazad, i pregledanja ogromnih dugačkih šarenih rafova sa modelima šešira kakve samo sanjate. Fantazije iz detinjstva su zaživele u tom bajkovitom prostoru od boja, mirisa ulja za mašine i ogromnih metalnih rafova.

Posle svega, pile smo kafu kao prave bečkerečke dame, radosne zbog šešira (i po koje beretke) koje smo izronili kao blago iz begejske fabrike.

Sa šeširima na glavi, nenadano, počela je i bajkovita priča o gradu Zrenjaninu. Ne znam da li je do gospodstvenog osećaja stvorenog zbog svesti da imamo šešir na glavi ili do sveukupne atmosfere, pred nama su se otvarale priče o bogatim jevrejskim trgovcima koji su imali većinu kuća i prodavnica u glavnoj ulici, secesijske zgrade, prolazi, crkve, prvi fotografski studio, fabrike, sve sačuvane iz prošlih vekova. Kako je to bogat grad bio! Kažu predanja da se u Zrenjanin u jednom periodu, do osamdesetih godina dvadesetog veka, proizvodilo sve što je neophodno za život – od prehrane do odevanja. Pa naravno da su onda mogli da prave i šešire!

Stari sjaj ovog grada je i dalje tu, vidi se na svakom koraku, prisutni su duhovi starih industrijalaca i trgovaca, samo izgleda kao da je sve usporilo, zastalo i zadremalo. Zato predlažem da stavite šešir na glavu i krenete u obilazak, i dobro obratite pažnju na svaki kutak, možda ćete čuti glasove, komešanje, zvuke fabričkih mašina i prepirku radnika. Sve je moguće, pa možda čak i da se dremka prekine, a život nastavi tamo gde je jednom usporio i zamalo stao.