Bilo jedno mesto…

…gde su zidove u dvorištu oslikali ljudi koje znam.

Kada sam tu sedela osećala sam se kao u svom dvorištu. Ne znam da li je to urađeno planski, da se ljudi osećaju baš kao kod svoje kuće, ali meni je bilo tako, kao da sam kod svoje kuće ili kod neke drage starije rođake koja voli da priča o životu i prošlosti. U tom dvorištu mogao si da sediš, plešeš, pričaš, pevaš, ručaš, ćaskaš, sastančiš, odmaraš, čitaš i pritom uživaš u smirenoj ušuškanoj atmosferi.

Dešavanja koja su se zbivala na ovom mestu bila su puna ljudi koje znam i volim. To su ljudi sa kojima mi nije trebao poseban dogovor, znali smo se da ćemo se naći baš tu, u dvorištu ili unutra, kod šanka ili za stolom. Znali smo da će razgovor krenuti sam od sebe, a da postoji i mogućnost da se taj razgovor kasnije pretvori u ples.

Malo dalje od gužve i centra glavnih zbivanja nalazile su se knjige. Tamo nisam išla često. Ne zato što ne volim knjige nego zato što znam da kada bih otišla, teško bih se odatle izvukla. Zato sam te knjige samo gledala izdaleka, dok se družim i pričam. A biće vremena i da ih listam, mislila sam.

Na ovom mestu sam prvi put slušala strani rege bend, i to iz Barselone, veče nakon što su bili predgrupa jednom od mojih omiljenih bendova iz rane mladosti – Manu Chao. I sve je delovalo najprirodnije, oni su svirali tik pored mene, celo dvorište je plesalo, i to je bilo sasvim dovoljno za najbolji provod u gradu tog meseca.

Još jedno veče ostalo je urezano u moje sećanje – akustično veče Ane Ćurčin, u sred vrelog avgusta, kada nas je neočekivano zapljusnuo nežni ženski vokal sa gitarom, dok je sunce zalazilo, a mi sedeli u tom domaćinskom dvorištu razneženi i zahvalni što smo se baš tu zatekli.

U vremenu žurbe i jucanja, kupovine i trke, ovo je bilo mesto mira, gde si mogao da zastaneš, umiriš se i sretneš sa nekim sa kime možeš da razgovaraš. O knjigama, muzici, svačemu ili ni o čemu, baš onako kako se osećaš.

Ovo mesto mi je bilo dragoceno, tu sam osetila da postoji energija grada i ljudi, nekako je izvlačilo najbolje iz svih nas, tako mi se čini.

Pre mesec dana sam čula da ga iseljavaju i otišla da vidim da li je to istina. Ali dok sam ja stigla već je sve skoro bilo sklonjeno i mesto nije ličilo na ono koje nosim u sećanju.

Stara kuća sa dvorištem je na prodaju. Možda će je srušiti i izgraditi novu. Možda bude isto tako lepa i otmena.

Ne znam gde su trenutno ljudi koji su činili Materra mesto, ali znam da se u njima krije moć da naprave neko novo mesto dobrih susreta. Možda stara kuća na ćošku nije njihovo sudbinsko, ali sigurna sam da neko drugo mesto strpljivo čeka da bude probuđeno.

Materra mesto, čekamo nastavak.

Foto: Jovana Todorović i arhiva Materra mesta