Oživljavanje

Fotografije: Miroslav Dajč i JstMnml

DSC_0663

Ceo život živim u jednom gradu i osećam kako mi se pogledi na njega menjaju. Ranije mi je bio divan, sadržajan, čak pomalo i mističan, dok šetajući starim jezgrom – Podbarom otkrivam trščane krovove, kuće od naboja i ornamente koje je neki stari majstor pedantno radio za svog naručioca, možda baš po uzoru na peštanske ili bečke fasade. Kako su godine odmicale, u mom vidokrugu bilo je sve manje dela starih majstora, na njihovom mestu su se često pojavljivale praznine, očišćeni placevi, ili nešto skroz novo, neprepoznatljivo, estetski neuklopljeno. Počela sam sve ređe da zalazim u staro gradsko jezgro, sužavala sam rute po delovima grada koji su još mogli da me nadahnu, i pokušavala da se sačuvam od razočarenja koje donosi još jedna srušena kuća ili nestala ornamentika sa starih zabata.

Svi koji pišu o nasleđu kažu da je ono važno, da ukorenjuje i stvara osećaj pripadnosti jednom mestu. To me je podstaklo na razmišljanje koliko poznajem nasleđe svog grada, i kako ja kao pojedinac mogu da delujem, prvestveno na sebe, pa onda možda i na još nekoga ko vidi značaj u pričama starih građevina. Znala sam da ne mogu još dugo da gledam kako stvari prolaze mimo mene. Šta će ostati ako sve nestane, o čemu ćemo pričati budućim generacijama u starom jezgru grada, a sa malo tragova starog?

I kada sam najintenzivnije razmišljala o svemu ovom, kako to obično i biva, naišli su i istomišljenici. Tako se formirala Scenatoria, organizacija nastala od ljudi različitih struka vođenih istom idejom koju sam i ja imala – učiniti grad boljim mestom za življenje. Težili smo obeležavanju i slavljenju našeg nasleđa, svega onoga što je neko davno tu postavio, očigledno baš za nas koji smo sada tu. Moj grad, Novi Sad, pun je slojeva, i priča, u njemu žive ljudi, baš kao i u svim gradovima na svetu – mali, veliki, zaslužni i obični, ljudi sa vrlinama i manama, vidljivi i nevidljivi. I uvek je tako bilo. To što ostavlja gorak trag je činjenica da lako puštamo prošlost da nestaje, a ne postavljamo pitanje kako bismo se osećali kada bi ovo što mi danas stvaramo neko samo zbrisao, poništavajući naš trud, ideje i napore. Vođeni tom mišlju, počeli smo da mapiramo, beležimo i javno pričamo o nasleđu kao važnoj podlozi na kojoj treba da zasnivamo današnjicu. Nasleđe je nit koja nas vodi, da bismo, kada na dugom životnom putu bacimo pogled unazad, videli jedan samo nama poznat gelender za koji se možemo prihvatiti kada osetimo da nam se mrda tlo pod nogama.

Naše mapiranje je trajalo dugo, a traje i danas. Puno je bilo i novih otkrića i spoznaja. Sve u svemu, Novi Sad nije tako mali kao što mi se ponekad čini, i ima tu puno posla za rad, samo ako želimo. Puno je mesta, ulica, prostora koji su nevidljivi, tu su oko nas, ali kao da ne postoje, pored i kroz njih prođemo brzo, u žurbi, bez da podignemo glavu. U neke od njih ne možemo ni da uđemo, rastinje i smeće nas u tome sprečava. Za otkrivanje ovakvih prostora potrebna je volja, trud i beskrajno strpljenje. Ali kad se otkriju, sva mesta nasleđa vas razoružaju svojom lepotom, pokazujući koliko su, i pored zanemarivanja i očiglednog uništavanja, i dalje dostojanstvena i postojana. Tu lepotu smo želeli da delimo i pokazujemo sugrađanima, želeli smo da što više ljudi sazna za nju, da ih zavede, kako bi je tako zadivljeni počeli više ceniti i štititi.

Trenutna preokupacija nam je petrovaradinsko Podgrađe. Nije trebalo da prođe puno vremena da bi naša otkrića naišla na prepoznavanje. Kada bismo im pokazali mapirana mesta, ljudi su dobijali inspiraciju, zamišljali sebe u prostoru i razvijali ideje koje su pretočili u delo. Rezultat je bila aktivnost tri umetnička para koja su izvela tri performansa, na tri lokacije, trećeg jula (MP_art, Vulkai i KAP). Zvučalo je savršeno, a tako je i bilo. Energija stvaralaca i publike prelivala se po prostorima, unoseći im novi život. A ti prostori, kao da su se i sami trudili da se pokažu, blistali su i govorili „Pogledajte nas, tu smo sve ove godine, malo su nam odela pohabana, ali želimo da budemo lepi i primećeni“. To veče kao da sam bila izmeštena u neki grad, vreme i prostor gde se ceni staro i istovremeno obogaćuje novim. Nasleđe petrovaradinskog Podgrađa sijalo je od dobrih vibracija, ljubavi i divnih ljudi.

Drago mi je što smo to bili mi, i drago mi je što je počelo…

DSC_0641 DSC_0670 vulkai-tunel-photo-jst-mnml-15 DSC_0749 DSC_0752 DSC_0813 DSC_0888 DSC_0925 DSC_0919

Šta mislite o ovom postu?_Write your thoughts about this post.