Kao da se nije dogodilo ili njujorška lekcija iz emancipacije

Panorama

Statue of LibertyOvo je priča koja se realno desila, ali je trajala previše kratko tako da me danas podseća na neki san. Baš tako je se i sećam, sanovito, i polustvarno.

U Njujorku sam prvi put obukla šorc. U javnosti. Pravi šorc, kratak, sportski. Takav šorc tada nikada ne bih obukla u svom gradu, pubertetski kriticizam mi je govorio da sam predebela i da ni ne pomišljam na tako nešto. I nisam ni pomišljala, bilo mi je dobro i u pantalonama, dugačkim suknjama i onima do kolena.

U tom prvoobučenom kratkom šorcu ja sam se u Njujorku osećala super, kako i treba da se oseća devojka od osamnaest godina tek napunjenih. I grad mi je šaputao da treba da se osećam super, jer tada, tu, tog vikenda, on i ja imamo našu romansu. Znate, taj grad je šarmer, ležeran i dinamičan, grad koji vas zavede svojim „može sve i ne mora ništa“ stavom čim se kroči u njega. Tako zavedenu i omamljenu nosio me je na sve strane, dok sam se osećala kao da baš tu pripadam i da mogu ostati zauvek. Ne znam da li je i sa drugima tako, ali ja sam se lako ubacila u film koji mi je poručivao da mogu biti Njujorčanka kadgod to poželim.

Zgrada

Put u Njujork nije bio san, trajao je jedan vikend i pređenih hiljadu i par stotina kilometara, koliko treba da se iz Montreala ode do njega i vrati nazad. Znam samo da sam jako želela da odem tamo i da sam i otišla. Sećam se vožnje kroz Bronks i osećaja lepote gledajući zgrade od crvene cigle i požarne stepenice. Sećam se i šetnje bez straha kroz ulice i avenije, kao i kupovine u radnji kod Kineza koji rade non-stop gde sam se osećala super pomišljajući kako sam na mestu gde pravi Njujorčani kupuju kada im u sred noći nešto zatreba pa skoknu do prodavnice. Nisu me posebno zanimale znamenitosti, kao što me posebno i ne zanimaju bilo gde drugde, virkala sam stalno po ulazima zgrada i razmišljala ko tu živi i šta radi, i nekako mi je bilo dovoljno da uplovim na kratko u tu sliku i razvijem imaginaciju o životima običnih ljudi ovog grada.

Stepenice

   Zgrada 1 Zgrada 3Sećam se da nisam mogla da zaspim u hotelskoj sobi, ushićena od pomisli da sam u jednom hotelu u gradu koji je za mene bio kao neki centar celog sveta. I jedva sam čekala jutro da lutam besciljno, upijajući život gradskih ulica.

SobaTa dva dana, to sam samo i radila – lutala, upijala, nisam puno fotkala, prepustila sam se da odživim to kratko vreme, da ga dobro, što bolje smestim i utabam u sećanje. Tako mi misli o Njujorku i danas bude osećanja, bez puno slika, samo sećanje na neku veliku radost i fascinaciju za koje znam da su samo površinski greb za moj sledeći dolazak, gde ću ga potpunije doživeti. Sigurna sam da će sledeći put taj doživljaj biti potpuno drugačiji, ali volim da zažmurim i da se prisetim tog kratkog puta kada sam se osećala kao deo centra sveta, i kada me je grad naučio prvu lekciju iz emancipacije.

Grand central terminal

Šta mislite o ovom postu?_Write your thoughts about this post.
  1. Aleksandra says:

    Eg draga, sta mislim o ovom postu? Isto sto i ti. Ja sam bila nedelju dana, i to u skorije vreme, ali i meni to izgleda kao neki davni san, nedosanjan, koji ceka svoj nastavak. I opet.. I opet… Ima nesto u njemu sto bi svakog coveka opcinilo, bilo da voli posete gradovima ili prirodi. Jednostavno, pruza ti sve. I uvek je pun iznenadjenja! Definitivno je centar sveta!

    Одговори
  2. Nevena says:

    Ja nisam nikad bila. Ne mogu ni da zamislim kako je tamo.
    Ali mi se sviđa kako si ti doživela, nekako mi budi još već želju da idem.
    Sećam se tog leta kada si se vratila, ne znam jel to bilo pre ili posle mora, ali mi nešto u glavi da smo sa mora pisale razglednice Švepsiju i pisale o tome kako se družimo sa Brus Vilisom i Bred Pitom 😀

    Одговори
  3. Nebojsa says:

    Ivana i Nevena, dodjite kod mene!

    Одговори
  4. Igor Stamenković says:

    SUPER! Baš sam uživao. Baš pre neki dan pisao sam nešto u doktoratu o ulozi fotografije u promociju događaja i festivala i čitao jedno istraživanje o ‘fenomenu NY’. Koliko smo svi od rođenja fokusirani na to da odemo tamo, da ga osetimo, koliko simulacija i simulakruma imamo oko sebe koji su u konotaciji sa nj. Nekada se ‘istripujemo’ da smo bili koliko smo ga puta videli na TV, Internetu, prospektima, tuđim fotografijama i slično.
    Meni su sva putovanja takva. Uvek se trudim da zapamtim neku sitnicu, koja će me kroz taj magičan tunel vraćati u određenu situaciju. I mislim da su ta kratka sećanja ustvari mali/uski ulazi/kapije u film koji duže traje, koji možeš da razmotavaš koliko želiš. Zažmuriš ili se skoncentrišeš i kroz ta kratka sećanja vratiš mirise, zvukove, svetlost, scenografiju, rečenice koje je neko izgovorio, akcenat ili dijalekt koji si čuo. Nekada mi se čini da su moje interpretacije tih doživljenih situacija još jače od onih stvarnih koje su se desile.
    Onda sam pola dana slušao priče moje Kokice koja je tamo živela 11,5 godina i shvatio da sam se toliko kadrova iz filmova nagledao i naslušao tuđih iskustava da je vreme da izrežiram svoj simulakrum života u NY… Hahaha
    SUPER! Hvala ti za ovaj NY refresh 🙂 Ovo mi je definitivno NY godina.

    Одговори
    • Ivana Volic says:

      Hej hej, baš mi je drago da ti se sviđa priča. U pravu si za ovaj grad, neverovatno je koliko ga posredno „upijamo“ celog života i osećamo kako nam je poznat, čak i kada nismo bili. Super mi je ovo što si rekao „nekada mi se čini da su moje interpretacije tih doživljenih situacija još jače od onih stvarnih koje su se desile“, baš tako, i ja zapamtim nečiju odeću ili šta je pričao/la i onda posle razvijam svoj film oko toga koji bude mnogo živopisniji od samog događaja. Javi kad budeš planirao NY da nas izvestiš ovde o tvom putešestviju 😉

      Одговори
  5. Ivana says:

    Ja sam jedna od onih koja nije nikad bila u NYC i naravno, imam želju, ali moja želja nije jaka. Ako se dogodi, dogodit će se.
    Ali jako si me inspirirala da što prije napišem svoj doživljaj mog prošlogodišnjeg putovanja u Lisabon koji mi je ušao u sve pore 🙂

    Одговори
    • Ivana Volic says:

      To je pravi stav – ako se dogodi, dogodilo se. Ja sam imala baš jaku želju da odem, i to beše sad već pre deceniju ipo (joj :)). Drago mi je da sam te inspirisala za priču o Lisabonu, e ja baš tamo želim jako jako da odem. A pre toga jedva čekam da pročitam tvoju priču 😉

      Одговори
  6. Tihana says:

    Jao, kakav blog! Upravo sam te otkrila i baš mi je drago što jesam! Divno je naći nekoga ko deli strast prema putovanjima i tako lepo o njima piše 🙂

    Одговори
  7. Ivana Volic says:

    Hvala Tihana, baš mi je drago da smo se međusobno otkrile 🙂 Divna su ova nova poznanstva, kada vidiš koliko ima ljudi koji dele slična interesovanja kao ti. Čitamo se 😉

    Одговори