Ich heiße Ivana

„Das ist Obi, er hat die Flossen und macht so fliiii, fliiii“, probudio me dečji glas dok mi je istovremeno nešto krpeno dodirivalo obraz. Otvorila sam oči i ugledala malu devojčicu raščupane kose i neku krpenu zivotinju u njenim rukama. Bila je to Romi i njena foka Obi. Prvo jutro u Berlinu. Ja zbunjena.

Nemački znam, valjda, tako sam mislila – pa sve testove sam dobro prosla i položila konverzaciju, to je neka potvrda, ne? Tu potvrdu svog znanja sam imala napismeno, crno na belo, plus plavi pečat nemačkog lektora. Sve super i kul, ali kako spakovati rečenicu devojčici od četiri godine i objasniti da mi je super taj njen Obi i da sam i ja imala sličnu igračku kad sam bila mala. Pričam ja kao nešto, slušam svoj glas i smešno mi je što pričam kao neka gastarbajterka, grubo i nemaštovito, koristim svoje tvrdo ´r´ i lupetam samo tako. Svo znanje gramatike mi je isparilo tog prvog jutra u Berlinu i zatekla sam sebe u zamci razgovora sa četvorogodišnjom devojčicom.

Romi 3      Romi 2

Tu je dotrčao i Janoš i počeo da slaže pirate, zmajeve i lego kocke oko mene, i naravno da objašnjava detaljno ko je ko i kakve magične moći ima. Sve sam ga razumela, ali priča nikako da se razveže i sa moje strane, a baš sam htela da mu kažem kako su zmajevi super bića i kako volim što su oni nekada bili najbolji prijatelji vitezova. Na svu sreću, dečija tolerancija je beskrajna, samo su pričali i pustili me da slušam i postavljam jednostavna pitanja ‘Was, wo, wohin, wer?’.

Janos ruke

Njihova mama Nadin, moja domaćica koju sam upoznala tek prethodni dan (a koja mi je do danas postala prijateljica), servirala mi je to jutro doručak, brbljale smo na engleskom, iako sam ja insistirala da pričamo nemački. Ali šta ćeš, kada se sa nekim upoznaš, i još imate toliko zajedničkih stvari, teško je pričati jezik na kojem znaš samo jednu reč za jedan pojam. Na primer, ja za lepo na srpskom jeziku koristim i reči strava, super, bogovski, fenomenalno, fantazija, brutalno, i još možda par, a na nemačkom za isti pojam znam samo reč lepo tj, ‘schön’ i to je sve. Tako da sama sebi postajem dosadna dok pričam. Nadin je bila podsticajna, oduševila se ‘mojim nemačkim’, a ja sve vreme mislim ‘Kako je ona fina neće da me uvredi’. No, mi smo se ispričale, što na engleskom, što na nemačkom, sročile smo svoje životne priče u četiri sata razgovora i shvatile da imamo brdo tema za razgovor.

Nadine 1     Janos 1

Ceo taj prvi dan (a i par nedjelja posle) sam petljala, lutala između engleskog i nemačkog, a uz sve to pričala i srpski sa ljudima koji su me zvali da vide kako sam putovala i kako sam se smestila.
Uveče sam još malo pričala sa Romi i Janošem, i pre nego što su otišli na spavanje pitala sam ih ‘Da li me razumete kada pričam nemački’ i oni su klimnuli glavom i rekli ‘Ja!’. Ako je verovati dečjoj iskrenosti, ja stvarno pričam nemački. Ta misao me je utešila pred spavanje i donela neki dobar osećaj. ‘Gute Nacht, Ivana!’, rekla sam sebi i slatko zaspala pod svetlim letnjim berlinskim nebom.

Janos     Romi

Šta mislite o ovom postu?_Write your thoughts about this post.
  1. Vesna Nešić says:

    Tačno znam kako si se osećala, sto stvari hoćeš da kažeš al ti sve izgleda bledo sa onim što znaš od jezika 🙂

    Одговори
  2. Nevena says:

    Nemoj sada da staneš!
    Baš si mi nedostajala i u ovoj formi. O onim drugim da ne pričam 🙂

    Одговори
  3. Ivana Volic says:

    Nema stajanja 😉 Nedostajanje je obostrano u svim formama :*

    Одговори
  4. Danka says:

    Iako mog komentara nema, ubjedjena sam da sam ti ga ostavila ili sam ti mozda pisala privatno nekad o ovome. Strasno te razumijem, imala sam identicne situacije i bilo mi je strasno tesko.

    Ali sve je to jedan dio testa, koji kada polozimo posmatramo sa osmjehom.

    Ipak, djeca su iskrena i u njihovu rijec ne treba sumnjati. Ama bas ni malo.

    Ljubim te!

    D.

    Одговори